U romanu Svakim časom sve je manje vremena, epistolarnoj prozi sa obrtom,
Antonio Tabuki – oživljava epistolarnu književnu
tradiciju, samo da bi zatim prekršio sva njena pravila.
Sedamnaest muškaraca piše
sedamnaest neobično lepih pisama — nežnih ili ogorčenih — usamljenih monologa
koji se kreću u krug, svaki opisujući jednu ljubavnu priču i očajnički žudeći
za odgovorom koji možda nikada neće stići. Ta pisma uvlače čitaoca u
električno, bezvremensko ničije tlo — „tu prošlost koja je uvek negde, viseći u
dronjcima“.
Na kraju, sabirajući sve te
jednostrane, pokajničke ispovesti u jedan polifoni roman, osamnaesto pismo
donosi iznenađenje: javlja se ženski glas, dalek, neumoljiv, a opet pun
saosećanja.
Svakim
časom sve je manje vremena hvata u zamku sudbine koje, uprkos prividnim
razlikama, u svojoj suštini dele isto: slomljenost. Ovo je anti-Proustovski
roman — izgubljeno vreme je zauvek izgubljeno; nemoguće je vratiti se u
prošlost, ma koliko opsedala sadašnjost.