Književni mitovi imaju svoje male početke i tajne. U jesen 1951. godine, kada se istovremeno s objavljivanjem eseja Protiv pesnika taj dijalog zahuktao, obojica su se nalazila u krajnje teškom položaju, i obojica nisu imala šta da izgube. Gombrovič je već nekoliko godina bio „živ zakopan“ u argentinskoj banci, radeći sedam sati dnevno za mizernu platu. Miloš se već nekoliko meseci nalazio u emigraciji, odvojen od porodice, uveren da je poeziji došao kraj, doslovno opsednut pravovernim emigrantima. Možda je zahvaljujući tome istupio u časopisu Kultura sa silinom, bez kurtoazije i retorike, mimoilazeći sputavajuća načela dobrog tona. Kada se sada, nakon više od šezdeset godina čitaju njihovi iskazi, pada u oči uzak splet reči i fraza s iskustvom. Kao da je to bilo pisano celokupnim telom. „Poezija“, „umetnost“, „istorija“, „komunizam“, „stvarnost“ za njih nisu bili ideje, koje se odbijaju kao lopta, „niti ključni problemi epohe“ koje valja vešto rešavati.
Odnosili su se pre svega na pitanje postojanja, na njegov psihički i fizički doživljaj. Od njihovog shvatanja i menjanja zavisilo je Gombrovičevo ustajanje sledećeg jutra u stanu u ulici Venecuela u Buenos Ajresu, odlazak u banku, uveče grabljenje bar sat vremena za pisanje, nalaženje mrvice smisla za to i sedanje za pisaći sto u zadimljenoj sobi, u velikoj, hladnoj, zapuštenoj kući u Aveniji Kornej.
Mihal Šimanjski