Ah, koliko je različitih stvarnosti u našim životima i koliko smo sami u svojim strahovima. Živimo u sopstvenim zatvorima, koje smo usled životnih nedaća, emotivnih sunovrata i patnji svojih tela izgradili, a da nismo uvek tako izabrali… Vladimir Beleslin nas vodi u svet u kojem se brišu granice između Spoljašnjeg i Unutrašnjeg i stapaju u jedno. Svi ishodi i sve stvarnosti su jedno. Premudra Vakaluhak savetuje: – Samo zapamti da je sve moguće i posegni izvan sebe. Čeznemo za vatrom, jer ona u nama budi iskonski osećaj sigurnosti, za prijateljstvima, za rukom koja će nam ukazati put i povesti nas ka svetlosti… za rukom koja će nas odbraniti od Zvericrvenih očiju, od Crnog Hodača, od onog koji nije satkan od mraka, već jeste mrak…
Vladimir Beleslin nam je dao dirljivu priču o nemoćnom i neobičnom dečaku, u ovoj stvarnosti koju mi poznajemo, ali dečaku posebnih moći, u svetu u kojem on obitava.
Autor nam je dao svetlost, dao nam je moć. Uči nas da ne posmatramo svet šturo i napamet, već da uvek poštujemo nečiju posebnost, jer smo samo sada ovde, ali nije isključeno da će i nas Vakaluhak pozvati i da ćemo i sami biti u prilici da postanemo Hodači po strunama. Ako dođe taj trenutak iskreno se nadam da će me tamo čekati divni, nesebični junaci nalik ovima iz Vladimirovog srca…