Opis:
Nisam htela da govorim, htela sam da ćutim. Gledala sam, kroz magličastu
koprenu što je postojala samo u meni, to voljeno lice odjednom tako
udaljeno. Želela sam da me majka odvede nekud iz te ledene kuće pune
tmine, od tih nepoznatih ljudskih stvorenja koja su stalno bila oko mene
sa svojim mirisima, rečima, koracima, ali sam znala da ona to ne može,
da mi nemamo kud jer se dogodilo nešto zbog čega su i moji roditelji,
nekada moćni, postali nemoćni.
Dramatični događaji opisani u ovoj
knjizi su uspomene Svetlane Velmar-Janković na svoju najraniju mladost,
na lično iskustvo evropskog sumraka krajem tridesetih godina XX veka,
na doba okupacije Kraljevine Jugoslavije i, najzad, srpskog društvenog i
građanskog sloma posle savezničke pobede nad fašizmom i ulaska
partizanskih i sovjetskih trupa u ratom razorenu zemlju.
Pred očima
devojčice smenjuju se „prozraci“ bezbrižnog detinjstva u uglednoj
porodici visokog državnog službenika u Beogradu, pred Drugi svetski rat,
oglašavaju se zloslutni glasnici apokalipse iz zelenog oka filipsovog
radio-aparata, ređaju odlomci sećanja na izdaju u praskozorje 6. aprila,
na pakao i pometnju bombardovanja, na rušilačku neman zla, oskudicu i
zbegove koji su usledili tokom teških godina tuđinske okupacije, konačno
i na poraz nacizma u svetu i pobedu revolucije u Jugoslaviji i
uspostavljanje takozvane narodne vlasti.
Lična drama devojčice i
njene obespravljene porodice pretvara se na kraju u potresne prozrake
surove odmazde pobednika nad mnogim nekada imućnim građanskim porodicama
u Srbiji, proglašenim za narodne neprijatelje a krivim bez krivice.
Ova
jedinstvena, mudra, a neretko i dirljiva sećanja prenose čitaocu nauk
da pobeda nad zlom ne donosi uvek oslobođenje od terora i straha.