Novi prikaz Marojevićeve nagrađene knjige Granična stanja
SUMNJIVA LICA U PET EPIZODA.
Igor Marojević autor je koji je izuzetno spreman da se uhvati u koštac sa vremenom u kome živi, sa protivrečnim, da ne kažemo problematičnim, životnim tokovima na koje većina neupitno pristaje, sa predrasudama kojima se robuje. Zbirka pripovedaka „Granična stanja”, u izdanju Derete (2023), mogla bi se svrstati, uz uzbudljive priče Alis Manro, među najpodsticajniju savremenu literaturu. U pet priča Marojević je čitaoca proveo kroz tesnace vlastitih života i nekako čudno dao smisao mukotrpnoj sadašnjosti koja guši.
TRANZIT: Prva pripovetka – Opšta mesta u vanrednom stanju, i bukvalno se dešava na graničnom prelazu, u tranzitu na frankfurtskom aerodromu. Napisana je u prvom licu i po dijalozima sa tri nemačka carinika jasno je da je sam autor granični slučaj. (Otkako nam se zemlja raspala i crveni pasoš prestao da važi na graničnim prelazima postali smo sumnjiva lica.) Dirljivo je precizno beleženjesvega izgovorenog i viđenog u preslušavanju i provlačenju pisca kroz birokratske zavrzlame. On ima uredan srpski pasoš sa kojim bi mogao slobodno da se kreće (izvesno vreme) kroz Evropu pa i kroz Nemačku. Poseduje radnu dozvolu Španije kojoj je, doduše, netom istekao rok jer nije mogao da je produži zbog političkih sukoba u Kataloniji. Tu je i uverenje njegovog advokata da mu važeća viza za tranzit i nije potrebna, no ništa napismeno. Ali ne lezi vraže, mengele nemačke carinske birokratije pokušavaju da piscu, inače članu srpskog i katalonskog PEN-a, pronađu neki samo njima znan skriven razlog. Naravno, mogućnosti zapetljavanja situacije se umnožavaju. Nakon dva policajca nižeg ranga na piscu se iživljava I njihov šef demonstrirajući svoje korektno znanje engleskog jezika i, reklo bi se, prilično površno poznavanje filozofije koja to zasigurno nije kad se koristi da čoveku koji ima problem pokaže vlastitu moć. U pozadini dijaloga teče dokumentarni program na TV-u. Prikazuje se Aušvic, jedan od filmova koje su nemački građani bili prinuđeni da gledaju posle Drugog svetskog rata da bi dobili bonove za hranu – metod sučeljavanja sa prošlošću. (Potpisnica ovih redova nije pobornica tog metoda jer zna da ljudi čvrsto grle svoje predrasude i odbijaju da prihvate istinu koja ih čini suodgovornim.) No, dopadljivo je Marojevićevo objašnjenje situacije – on periferno posmatra policajce koji gledaju taj dokumentarni program. „Čudio sam se što se na državnoj televiziji toliko dugo nakon Holokausta prikazuju dokumentarni filmovi o pogromu. Možda mi se sad razjašnjavalo: možda neki novinari, a i policajci, više vole prikazivanje sopstvenog naroda u ulozi nečasnog dželata a ne žrtve, što je Nemačka morala biti kad je izgubila rat. I koliko ljudi, uopšte, u dotičnoj zajednici deli takve prećutane kolektivne preferencije?“ (Ne bih da prilažem gomilu vlastitih graničnih stanja, ali dobrano su poljuljala moje poverenje u ljudsku dobronamernost. Gledajući moj hrvatski pasoš šef je cariniku rekao da me izdvoji. Ovaj je pokazao da je pasoš hrvatski iako je boravište u Beogradu. On mu je objasnio: „To su sve ista govna“. Mirno sam ga posmatrala I na francuskom sa pariskim akcentom zahvalila na ljubaznosti. Ljutito se okrenuo I nestao. Sve u Briselu, centru Evrope. U Mađarskoj mi je carinik tražio da pokažem novčanik i potom iz novčanika uzeo pedeset nemačkih maraka 1993. Ko je preživeo tu godinu znaće precizno šta mi je uradio.) Uznemirujuće je čitati Marojevića, probudi gomilu sećanja kojih bismo najradije da se ne sećamo.
POZITIVAC: Druga pripovetka – Alter ego, unekoliko odudara od ostalih. Zapravo isplivao je Balkanac iz glavnog junaka, koji druguje sa slikarom koji mu je poetički najbliži umetnik. Obojica su slikari. Podupiru se. Organizuju u svojim sredinama jedan drugom izložbe. U poseti prijatelju slikaru Slovencu, Beograđanin otkriva njegovo gej okruženje i odlazi. Spava na istarskoj livadi i vraća se kući. Čemu tolika buka? Neki su gej, neki strejt. Zakoni su to prihvatili. Samo, možda ne samo na Balkanu, ali ovde zasigurno čak I umetnici kaskaju za zakonima. Najobimnija je pripovetka Pozitivac. U atmosferi korone koja stavlja na kušnju sve odnose, naročito one sa najbližima, sve postaje transparentnije i beznadežnije. Marojević ulazi u decenijski odnos oca i sina, odnos obostrano pun očekivanja, sitnih ustupaka, vaganja, izneveravanja u miljeu bremenitom nepoverenjem, siromaštvom, projektima bez pokrića, malim moćnicima i kriminalcima. Optimistička pripovest. Uprkos svih peripetija prevagu odnosi roditeljska ljubav I život. Izgleda da su nam potrebne priče sa srećnim krajem. Sam naslov potencijalno odbija čitaoce, naročito one koji ne mogu više da smisle fraze tipa „budi pozitivan“, „pozitivci su prave osobe“... verovatno među najgorim dogmama vremena u kome živimo, što, srećom Marojević zaobilazi. Uspešno.
BISER: Uhvatio se autor u koštac sa još dve vrele balkanske teme: odlaskom beogradskih alternativaca na festival u Sarajevo i odnosom u jednoj albanskoj porodici. U priči Festival, pokazuje se da za zalečenje rana treba da protekne još dosta vremena. Ne mogu se lako zaboraviti pucnji snajperista sa brda oko Sarajeva. Još dugo će najmanje krivi plaćati za ono što je u njihovo ime (u)rađeno. Dobro je da Marojević podseća na to. „Famil(i)ja dekonstruiše odnose unutar jedne albanske porodice raspale poput ovih naših, srpskih. S obzirom na delikatnost teme – gotovo psihoanalitičkom ulaženju u porodični milje ostaje mi osećaj da nedostaje kontekst, zapravo tek je nagovešten, raspadanja patrijarhalnih porodičnih veza i kanona (reč je o kanonu Leke Dukađina) koji još uvek ima snažan uticaj na porodične odnose naših Albanaca“.
Sve ukupno, zbirka Granična stanja pravi je biser savremene literature u Srbiji.
Vitalova nagrada za literaturu u 2023, došla je, reklo bi se, u prave ruke.
AUTOR: Nadežda Radović
IZVOR: NOVI MAGAZIN BROJ 670 29/02/2024-7/01/2024. STR. 55-55.