Porodica Vučić krenula je iz krša Crne Gore u predele mnogoplodne Vojvodine, koju su napustile hiljade ratnogubitničkih nemačkih porodica.
Svu tu veliku dramu seobe porodice Vučić i mnogih drugih porodica i naseljavanje u ravnicu, Siniša Kovačević je u romanu „Osvajanje zavičaja“ sažeo, napunio osećanjima, žestinom, inatom, prkosom, neznanjem, znanjem, hrabrošću, partizanštinom, partijnošću, ljubavima, smrtima… Ta silina i širina spisateljske kreativnosti valja sve pred sobom. Vodi čitaoca kroz raskošne dvorane životne plemenitosti i surovosti, kroz zlatno zrnevlje novog života.
Vešt u zapletima, reskim i preciznim dijalozima, vajanju likova, bez ijednog milimetra praznog hoda, Kovačević je oživeo jedno davno vreme, ali koje još nije prošlo. Ni u Crnoj Gori, ni u Vojvodini, ni u celom ovom regionu.
Kovačević snažno i mudro „osvaja zavičaj“, sočnim jezikom, eksplozijama ličnih i porodičnih sukoba. Ali, koliko to izgleda, na prvi pogled onovremeno, ono je i savremeno. Jer, ovde još vladaju ratničke prečice, partijska vernost, poslušnost vođi, izdaje, prevare, rušenja crkava i spomenika, otimačine imanja i kuća… Kao što su oni partizanski oficiri i partijci užadima vezanim za traktor rušili krstove i zvonike sa vojvođanskih crkava i crkve pretvarali u silose za žito, tako i danas silnici ruše sve što je na zemljištu gde su oni ucrtali da grade svoje raskošne vile ili skupocena stambena naselja.
Sva bogata iskustva u pisanju i režiranju pozorišnih komada, filmova i prvog romana „Godine vrana“, Siniša Kovačević je u ovom romanu raskošne imaginacije nadogradio do savršenstva.