Kao čitaoci Tišmine proze, međutim, znamo i to da njegova gruba, teška, i ponekad sirova priča o čoveku, koji je prikazan kao telesno, animalno i zemlji blisko biće, ne bi bila tako velika i snažna da nismo, kao protivtežu, kao nerazgovetan šapat u pozadini, čuli melodiju koja narasta u sveprisutno osećanje satkano od neizgovorenog i rečima nesaopštivog sna o bekstvu.
(Iz predgovora)