Bajke su, to odavno znaju filozofi, antropolozi, psiholozi i psihoanalitičari, prvoklasni izvor za proučavanje čovekove prirode, njegovih osnovnih emocionalnih i duhovnih problema, motiva, težnji, ciljeva i unutrašnjih sukoba. Zato Marija Lujza fon Franc, uvaženi predstavnik Jungove analitičke psihologije, već u svom „Uvodu" kaže: „ Bajke smatram arhetipskim modelima ljudskog ponašanja i najboljim instrumentom za objašnjenje psiholoških problema"
Bajke predstavljaju izvrsnu građu, obilan izvor za upoznavanje i osvešćenje arhetipske figure kolektivne i lične Senke. Arhetipska figura Senke predstavlja personifikaciju nepriznatih delova našeg ja, onih njegovih nesvesnih aspekata koji bi mogli biti njegov deo, ali nisu jer se doživljavaju kao nemoralni, sramni, niže vredni, rđavi. Senka je „ona tamna, potisnuta i neiživljena strana ego-kompleksa".
Hrišćanstvo, a još više nekritički optimizam pro/svetiteljstva, potcenili su dimenzije i moć zla i tako su nas razoružali i učinili bespomoćnim pred silama tame. Ovom lažnom i površnom optimizmu snažno se suprotstavlja „realistička mudrost bajki", koja hrabro gleda zlu pravo u oči.
Bajke su toliko važne za podizanje dece i razvoj moralne svesti zato što se u njima nalaze dragocena pravila ponašanja za to kako se mudro vladati u susretu za zlom, kako izaći na kraj sa njim. Istina, ne postoje baš univerzalna pravila, kojih bi čovek morao slepo da se drži. Nekada se zlu treba direktno i oštro suprotstaviti, a nekada ga, pak, valja dugo trpeti, do odgovarajućeg, povoljnog trenutka. Nekada se treba pomoću njega boriti lukavstvom, pa i obmanama, lažju, a nekada samo časno, istinom, po cenu stradanja. Sve zavisi od konteksta i okolnosti. Ali, ono što je bitno, na kraju bajke zlo biva uništeno i pobeđeno poštenjem, dobrotom, snagom, pameću i dovitljivošću. U svakom slučaju, nema te bajke gde se junak miri sa zlom ili i sam postaje zao.