Vizantijskom caru Justinijanu I (527-565) pošlo je za rukom da Rimsku imperiju vaspostavi u punom sjaju iz nekadašnjih slavnih vremena, što je bio poduhvat koji se graničio sa pravim podvigom. Ponovo je Carstvo, rasprostirući se na tri kontinenta, Evropi, Aziji i Africi, gordo i slavodobitno nosilo oreol svetske države, i ponovo su velika osvajanja pretvorila Sredozemno more u rimsko jezero. Nikada kasnije, tokom postojanja koje se produžilo skoro čitav jedan milenijum, Vizantija nije uspela da dosegne toliku moć i postigne takav opseg.(...)
Neposredni svedok ovih burnih vremena, očevidac mnogih važnih događaja, bio je Prokopije, najveći vizantijski istoričar VI stoleća. Nošen snagom radoznalog i pronicljivog duha, proputovao je veliki deo ondašnjeg poznatog sveta, boraveći na gotovo svim važnim ratištima gde su romejske trupe pronosile osvajačku slavu Justinijana I. Za Prokopijeva dela se sa puno razloga smatra da su neuporedivo najbogatije i najpouzdanije svedočanstvo o ovome dobu.
Istorija ratova (De bellis), svakako njegov najznačajniji spis, ne svodi se samo na suvoparno ređanje događaja, već je protkana obiljem podataka koji je pretvaraju u enciklopediju najraznovrsnijih činjenica iz etnografije, demografije i kulture rane Vizantije i sveta koji ju je okruživao.(...)
Razdiran nedoumicama zbog prikrivanja prave istine, osmelio se da u potaji napiše novo delo, sasvim drugačije od prethodnog, u kojem bi do same srži razgolitio vladavinu Justinijana I i Teodore, i najtamnijim bojama prikazao naličje velike epohe. Skinuvši obrazinu dvorskog istoričara, što je Prokopije bio samo delimično, odanog i, zašto ne reći, ponekad i pomalo snishodljivog, sa iznenađujućom žestinom se obrušio na ličnosti Justinijana I i Velizara, a pogotovo na njihove žene, Teodoru odnosno Antoninu, osobe neznatnog porekla i naglašene amoralnosti, ali i zadivljujuće preduzetnosti. Tako je nastalo delo koje se po mnogo čemu opire ustaljenim klasifikacijama i gotovo da nema svog srodnika ni u prethodnim ni u docnijim epohama. To nije istorijsko delo u pravom smislu reči, već svojevrsna hronika skandala, politički pamflet koji kao da nije pisan mastilom nego žuči. Nastao oko 550, spis je poznat kao Tajna istorija (Historia arcana), a u originalu se zvao ’Ανέκδοτα’, budući da je objavljen tek posle piščeve i Justinijanove smrti. Uz istinoljubivost i mržnja je bila jedan od podsticaja koji su Prokopija naveli da napiše ovo delo.
Prof. dr Radivoj Radić