NOVI ROMAN VIDOSAVA STEVANOVIĆA UVERAVA NAS U DOSTOJANSTVENU I SUPERIORNU MAGIČNOST NJEGOVOG LITERARNOG ISKAZA...
Kroz dramatično bolne i mudre dijaloge junakinja, slepe starice Marije i njene mlađe susetke Marte (nazvane po biblijskim Lazarevim sestrama), koje stanuju vrata do vrata u kući bez broja na kraju ulice bez imena, provodeći dane u iščekivanju svojih sinova Petra i Pavla (takođe aluzija na biblijske ličnosti) da se vrate s ratišta, Stevanović ispisuje impresivne stranice o večnom čovekovom usudu nepoštovanja i nepriznavanja zakonitosti sudbine, nesreće i patnji, pred istinom o neminovnosti rasula, propadanja i konačnog gubitka života u Glavnom Gradu, gde se završavaju sva putovanja, snoviđenja i stremljenja...
U suštini, ovaj svet je zaokupljen tragičnom misterijom života, jer protagonistkinje osećaju da je život sam po sebi nešto nesigurno i u isto vreme neukrotivo i neuhvatljivo; one neprekidno lutaju između neizvesnosti, s nadom da će jednom ipak doći do onoga što se naziva ljudskom srećom. Međutim, svaki životni trenutak ih izneverava, i one osećaju kako, u stvari, u traganju za srećom otkrivaju svoju nesreću, ulaze u tajne ljudske tragičnosti i uvek ostaju izbezumljene pred njihovom razornom snagom, ostajući uverene da ne mogu da pronađu svoj životni smisao. Tu, u stvari, i počinje i završava dramatika ovog izuzetno slojevitog, mudrog, gorkog, dubokog i do akribijskog jezika izbrušenog romana.