„Nije lako biti knjiga” – tako počinje setna i nadasve komična ispovest knjiga, „jedne od samo dve pametne vrste koje su se pojavile na ovom svetu”. Posle dva i po milenijuma okončava se era rukom pisanih i štampanih knjiga. Kao prevaziđene, one iščezavaju s „poprišta evolucije” ustupajući mesto digitalnim izdanjima. Prilika je to da same ispričaju priču o svom srećnonesrećnom suživotu s ljudima. Dugo im je u toj simbiozi sve izgledalo idilično. Bile su retke dragocenosti o čijem se blagobitju pomno vodilo računa, dostupne samo najvrlijim pripadnicima ljudskog roda. A onda se, pre šestotinak godina, pojavilo „čudovište iz Majnca” sa svojim demokratskim izumom – štamparskom mašinom – i sve se sunovratilo. Knjige su počele da se neograničeno štancuju, mogao je da ih se po bagatelnoj ceni domogne svako i, što je najgore, da radi s njima šta mu se ushte: da ih skroz ižvrlja, da im cepa i savija listove, da ih čita na najnedoličnijim mestima – u jednu reč, da ih bezmerno omalovažava i ponižava. Ništa nije bilo bolje ni s institucijama koje su išle uz štampanje: knjige su doživljavale knjižare kao tržnice robinja, javne biblioteke kao javne kuće, antikvarnice kao staračke domove, ulična prodaja već i da se ne pominje. A kada je, u novije vreme, sve u svoje ruke uzela industrija knjige, katastrofa je postala neizbežna. Od knjiga su ponajbolje živeli oni koji ih ni za živu glavu ne bi čitali: pisci, književni agenti, vlasnici izdavačkih kuća, urednici, lektori, recenzenti, kritičari, članovi žirija... Svoj predstojeći nestanak knjige su stoga dočekale s olakšanjem: nije im ni mesto u takvom svetu. Neka ljudima digitalna izdanja. Bolje nisu ni zaslužili…