Pravi Silmarilion zapravo je samo središnji deo ove knjige u kojem je Tolkin ispričao pripovest o tri Silmarila, dragulja koja je izradio Feanor, najdarovitiji od svih vilenjaka. Po predanju, prvi je Gospodar tame, Morgot, ugrabio Silmarile i ugradio ih u svoju krunu, nakon čega su vilenjaci pošli u rat protiv sila zla ne bi li povratili svete dragulje. Čitaoci Gospodara prstenova prepoznaće neka od zbivanja, a kao junaci u ovoj priči pojavljuju se i pojedini dobro znani vilenjaci.
Tolkin je, međutim, želeo da se u knjigu uvrste još četiri kraća dela, od kojih se dva odnose na legende o samom početku postanka sveta; to su Ainulindale i Valakventa pisane u stilu drevnih epova. Na preostala dva spisa, napisana u formi istorijskih tekstova (Akalabet i O prstenovima moći i Trećem dobu), direktno se nadovezuju događaji opisani u Gospodaru prstenova.
Silmarilion je nastajao u razdoblju od gotovo pedeset godina, uz bezbrojne izmene, neprestane dorade i pregršt različitih podsećanja na iste događaje, pa je stoga razumljivo što nema konzistentnu strukturu romana kao druga zaokružena Tolkinova dela, ali ipak pruža neprocenjivo vredan uvid u povest Srednjeg Sveta i celokupnu mitologiju Tolkinovog sveta pre Gospodara Prstenova.