Umetnička misija Boba Dilana jeste „turneja bez kraja“, a njegovo delo, delo je u neprekidnom i neprolaznom nastajanju; po tome je, bez imalo nasilnog učitavanja, uporedivo s jednim od najneobičnijih i najsmelijih poduhvata u istoriji književnosti – s Fineganovim bdenjem Džejmsa Džojsa. Jer, ne samo da je Džojsov kriptični testament pisan pod radnim naslovom „delo u nastajanju“ već je, baš kao i Tarantula, pisan sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem – i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista, Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti – njegove vlastite, ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo, nivo podsvesti, možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Ovo delo, sasvim izvesno, ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa – zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme, neko „ko zna da se nešto događa, ali ne zna šta je to“. I već nakon nekoliko stranica shvata da i ne mora da zna: ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma.
Zoran Paunović, iz Predgovora
I još: ako vas u zanimljivost i/ili vrednost Dilanovog pisanja nije uverila dodeljena mu Nobelova nagrada za književnost u 2016. a nisu ni prethodni redovi izvrsnog prevodioca i vrsnog tumača rok literature, onda predlažemo da Tarantulu čitate unatraške. U tom slučaju odmah ćete naići na tri toposa, od kojih je jedan – Jugoslavija. Možda je sva tajna u tome.
Vladislav Bajac