Soba je polako tonula u mrak, i Đinija je ustala i okrenula se da pogleda neku sliku s kriškama dinje koje su bile sasvim prozirne, kao da su od vode. Primetila je odsjaj ružičaste svetlosti na slici, poput one na zavesi kad je ušla u sobu. Onda je shvatila da treba imati dara da se primete takve stvari kad si slikar.
Ponekad bi zastala na ulici, jer bi usred blata i snega iznenada osetila miris letnjih večeri, činilo joj se da vidi boje i senke leta, i čuje šum platana. Leto mora doći, godišnja doba se stalno smenjuju, mislila je sa čežnjom u srcu, ali joj je to izgledalo neverovatno, jer je sada bila sama.
Lepo leto...