Nije to neka reka, to je ova reka.
Vrelo popodne, daška vetra nema. Enero i El Negro odlaze na pecanje s momčićem Tilom, sinom njihovog pokojnog druga. Posle sati i sati borbe s upecanom, ali nepokornom ražom, Enero uzima revolver, puca u vodu i ubija ribu. Ogromno ražino telo okače potom na drvo, na mestu gde su se ulogorili, i ostave ga da tako istruli, čime privlače pažnju meštana, ostrvljana, i tako potpaljuju tih, ali istrajan gnev prema svim došljacima s kopna i njihovom nemaru. Jedino se dve sestre, tinejdžerke, kosa crnih kao gavranovo perje što mirišu na zelenu travu, zainteresuju za ovaj neobičan trio, pa ih i pozovu na igranku. Ali ni te devojke nisu baš takve kakvima se čine. Kako se bliži noć, a napetost raste, Enero i El Negro tonu u tamu sećanja na drugara koji se, davno već, udavio u istoj toj reci.
Teško i, gdegde, prezasićeno kao proročki san – delo „Nije to neka reka" još jedan je dragulj u romanesknoj nisci Selve Almade, koja se i u ovoj knjizi bavi pitanjima muškosti i muževnosti, osećanja krivice i neutažive požude. Almada to čini na način jedinstven i bezvremen.