„Ali samo je jedno istina, ili:ili književnost ili stvarnost. Trećeg nema. Kao što nema dodirnih tačaka. Ili šavova, spojnica, šarki. Treće je, možda, rascep, podela, šizofrenija, malo ovde, malo tamo, malo nigde. Samo najveći mogu da ostanu ispod toga ili da sve prevaziđu. Drugim rečima: ili da nikada ne shvate podelu ili da je u celosti razumeju.“
Sada već davne 1978. godine na urednički sto Aleksandra Tišme svoj rukopis stavio je mladi pisac David Albahari. Tekst je prepoznat kao uvod u novo doba romana, a autor kao vesnik drugačijih vremena. U Sudiji Dimitrijeviću zbunjeni intelektualac ostavljen je na sredokraći života bez, reklo bi se, ikakvih šansi da shvati šta se zbiva oko njega i koja je njegova uloga u svemu tome. Kroz niz situacija otkrivamo gotovo komičnu muku nesnađenog čoveka, dok se erotski aspekt njegovog života, neobično bitan deo knjige, koristi kao sredstvo za propitivanje identiteta i za suočavanje s dilemom da li je krivo srastao svet ili on, protagonista, u njemu. Sudija Dimitrijević je u ono vreme dobro shvaćeno a danas pomalo zaboravljeno remek-delo kojim Albahari već pokazuje svoju sklonost ka poigravanju s granicama književnih žanrova.
***
Gospođica B., s druge strane, nastaje u poslednjim godinama života pisca, opisujući luk Albaharijevog ogromnog i raznovrsnog stvaralaštva. On se u tim danima vraća na slične muke, ovog puta mlade žene, lepe, sujetne i podjednako zbunjene. Erotika, opet, predstavlja ne samo sredstvo za istraživanje vlastitih unutrašnjih granica već i pobunu u ime ženskog roda. Kao i mnogo decenija ranije, pisac nam maestralno pruža uvid u jedno podjednako komično saplitanje o samog sebe...
Ova knjiga, u kojoj su neke od priča objavljene prvi put, čitaocu pruža jedinstveno zadovoljstvo čitanja doslednog umetničkog izraza nastalog u razmaku od nekoliko decenija, i time svedoči da pravi pisci ne stare – da su jednako zapitani i na početku i na kraju svog puta.