U našoj mladićkoj svesti Crveni krst bio centar sveta. Kao magnetna igla na kompasu uvek usmerena prema Severnom polu, pravac naših misli i kretanja odmah po buđenju svakodnevno su bili Sportsko društvo Radnički i Beogradsko dramsko pozorište, svako od njih smešteno na naspramnim stranama Vozarevog krsta, kao i bioskop „Avala“ u središtu. Kako su godine prolazile, uviđao sam da je uski pojas Crvenog krsta i u naša vremena zapravo bio pogranični deo Čubure, nešto kao beogradska „vojna krajina“, a mi Čuburci‒„krstaši“ koji su se u represivnom vremenu nesvesno borili za očuvanje vekovnih vrlina našeg naroda ‒ viteštva, drugarstva, plemenitosti, poštenja, čestitosti... Nije zato čudo da su vitezovi „čuburske krajine“ izrasli u neuporedive legende, šireći slavu Čubure ne samo Beogradom i Srbijom i to u svim oblastima ljudske delatnosti, od sporta i umetnosti do nauke, državništva i filozofije.
Pišući knjigu prepunu svojih dragih likova, koju sam njima posvetio, zadao sam sebi zadatak da svi u njoj postanu brana zaboravu. Ako su to u knjizi zaista i postali, smatram da sam svoj zadatak uspešno obavio i svoju misiju prema njima ispunio, a da smo svi zajedno za riznicu ljudskog pamćenja sačuvali uspomenu na vreme kada je nastajao ideal čuburskog čovečanstva.
U pisanje ove knjige i njenu realizaciju od samog početka bili su uključeni moji drugovi i prijatelji sa Crvenog krsta i Čubure, s kojima sam ostvario velika prijateljstva i održavao ih tokom celog svog života. Između ostalih, to su Tomislav Kobilski, Dragan Gaga Nikolić, Mihajlo Hadži Mihajlović, Dragoslav Gane Mladenović, Vojislav Voja Marjanović, kao i moj bliski prijatelj Ljubomir Ljuba Todorović, koji je svih ovih godina bio uz mene, pratio me i pomagao i kada je zapinjalo da istrajem do kraja dok knjiga Čuburci-Krstaši nije dobila pravu fizionomiju i svoj konačni oblik.
– Radoslav Lale Vujadinović