Kada vreme omeđi jedan život, i čovek postane svestan toga, nastupa preispitivanje - kako je to ispravno zaokružio Ivo Andrić: „I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznasmo šta smo sve mogli biti i učiniti“.
U poeziji Miladinke Knežević to preispitivanje je postalo živo, kao nametnuti zakon još od rane mladosti. U poeziji zbirke „Dovoljno za jedan život“ je vidljiv raspon od slobode u lepoti, istrajnosti, do slutnji i opomena, kao u zadužbini „Arčibalda Rajsa“, pitanjima i životnoj filozofiji: „Sve se negde okončava, ko' svetiljka mameći leptira, samo ono što se završava, razum i muti i dira“, kaže pesnikinja, a u „Testamentu“ daje slobodu oproštaja, kao i u „Dugu“, „niko nikom ništa ne duguje“. Jezgrovita poezija života, bez oznake datuma sročena, a ipak sa jasnim, prepoznatljivim etapama u životu koji otvara oči i usmerava.“ – Dr Slavoljub Živanović, iz recenzije
„Konačno, se i to dogodilo: sve što je godinama, decenijama čak, ostajalo van domašaja čitalačke javnosti, napustilo je prašnjave beležnice, požutele papiriće, na brzinu istrgnute iz svezaka, i sva druga neverovatna papirnata skloništa, da bi se kako i zaslužuje u
punom sjaju obrelo među koricama knjige.
A sve je, zapravo, počelo mnogo godina unazad, u starim, dobrim vremenima, kada se poezija pisala, čitala, kazivala i slušala, sa verom u proročanstvo Branka Miljkovća kako će jednog dana „poeziju“ svi pisati. „Bilo je to, zaista jedno neponovljivo vreme kada je legendarni, jedinstveni Rale Damjanović, punio hale, sale i druge javne prostore, u kojima je ustreptala publika kao u ekstazi, širom otvorenih očiju slušala veličanstvene interpretacije: Jesenjina, Lorke, Prevera, Majakovskog, Brehta, Libera Markonija, Brane
Petrovića, Pere Zupca...“- Mila Janković, iz recenzije