Pričanje Mire Popović jedna je velika, prijatna varka.
Jednostavnost ponuđenog jezika, normalnost karaktera, skladnost narativnog toka… sve su to elementi koji čitaoca navode na izvesnu lakoću prihvatanja ponuđenog. Ali onda odjednom, iz žbunja naracije počinju da iskaču začudne rečenice, "strašni" pasusi krojeni u šreh, vrcave konstrukcije, pa čak i zapleti.
Sledeći nivo ove pričalačke "igrice" vodi vas iz običnosti u neobičnost, iz normalnosti u pomerenost. Iščašenost postupaka i bekstvo iz prosečnosti ipak ne nadvladavaju suštinu ideje ove knjige: intimu dvoje ljudi, njihovu preispitujuću ljubav – jer o njoj je reč! – ironiju i višeznačnost poruka. A tamo gde se učini da je uz svu mnogostrukost značenja priča ostala najotvorenija, stoji suvereno autorkino kontrolisanje praznine. Najubedljivija realnost iznenada postaje izmaštanost. Oni što su čvrsto stajali na zemlji postaju nepostojeći, a neverovatni se ispostavljaju mogućnim. Pitanje, "Koje je čovekovo pravo lice?" kao da dolazi iz ?lozo?je Dalekog istoka, a zapravo stiže iz autorkinog sna i jave.
Buđenje je puno introspekcije, preispitivanja – jednako i iz ženskog i iz muškog ugla, a iznad svega – puno je lepote življenja u skromnosti. Da, i uz nešto bizarnosti, ironije i sasvim malo fantazije. Dobar recept. Ovaj narativni desert mogao bi se zvati Težina lakoće. Ili još bolje Lakoća težine.
Vladislav Bajac