Komšije u nekadašnjem značenju pripadaju vremenu koje je uveliko prohujalo. Jesu li ostali u sećanju ili nestali u zaboravu? Ovo pitanje i dolazi zbog saznanja da su komšije bile važan deo života u zajednici koja više ne postoji. I sve što je postojalo, toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti, bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kad se kućna vrata nisu zaključavala, a komšije su doživljavane kao „rod rođeni“. Njihovo nacionalno i versko pripadništvo bilo je bez ikakvog značaja. A njihovi gotovo
ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju. U tim spontanim susretima bilo je smehovite vedrine, ali i druželjubivog nespokoja kad je život nametao svoje nepoželjno lice koje je valjalo razumeti i nadmudriti. Tu se nisu odvajale svoje i tuđe
brige jer je empatija bila prirodno stanje, a altruizam je podrazumevao aktivnu odgovornost, brigu za druge na delu. Ti susreti nisu proticali kao vreme koje se uzaludno traći jer su ga druželjubivi poklonici pretvarali u trenutke zadovoljstva i osmišljavanja zajedničkih želja.
Daleko od toga da je to bila rutinska i isprazna navika danguba i vremeubica. Štaviše, bila je to forma slobodnog i spontanog izbora u kojem se branio ne samo životni stil i način postojanja nego i individualni i zajednič identitet.