Zovem se Tomislav Tabački.
I nisam slikar.
Ili jesam?
Ovako počinje sentimentalna ispovest talentovanog slikara, Tomislava Tabačkog, raspetog na vetrometini ideoloških sukoba i revolucionarnih prevrata u prvim decenijama dvadesetog veka, sve do perioda Rezolucije Informbiroa, kada Tomislav, sticajem nesrećnih okolnosti, završava u kovinskoj duševnoj bolnici kao politički disident. Ovde on u pisanim tragovima ostavlja putokaz svom neviđenom sinu Vilijamu sa željom da nesvakidašnjim žitijem sačuva familijarnu nit Tabačkih. U potrazi za umetničkim identitetom, a Tomislav za drugi i nije znao, često je upadao u neprilike dolazeći do granica lične tragedije. Svi ti talismani i sakrivene poruke za kojima je tragao nisu pružali odgovarajuće odgovore dok napokon nije zavirio u sebe. A do tada, u šetnji putem suza kroz trideset tri poglavlja, upoznajemo jedan gnjili i neorganizovani svet kako se periodično uspinje i propada.
‘Rehabilitacija je pilatovski obrazac lišen istinskog pokajanja za počinjene grehe’, odriče se Tomislav svih počasti na kraju svoje besede.
Istina i smrad se ne mogu sakriti.