Najnovije reizdanje knjige po kojoj je i džez festival u Nišu dobio ime samo je još jednom potvrdilo džinovsku kontroverzu koja od samog početka prati njenog autora.
„NIŠVIL je doslovno pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri."
(Dinko Tucaković, "Borba", 1994)
„Obaveštavam čitaoce da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji - ako bude sreće - može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma."
(Bogdan Tirnanić, "Politika", 1995)
„U NIŠVILU se u potpunosti pokazuje Ćirićeva pripovedačka strategija: to je proza koja ne preza ni od čega, ponajmanje od spremnosti da se neprekidno menja i da se poigrava tabuima svih vrsta. U isto vreme, to je proza koja je u dosluhu sa nizom alternativnih i neknjiževnih svetova - od rokenrola i izmenjenih stanja svesti do filma i politike, od džeza i pornografije do novokomponovane narodne muzike i umetničke avangarde."
(David Albahari, pogovor drugom objavljivanju NIŠVILA, 2002)