Roman o dve ljubavi naučnika Kornelijusa van Barlea, koje se rascvetavaju u senci važnih istorijskih događaja, kao što su sukob oranžista i pristalica Luja XIV i svirepo ubistvo braće de Vit.
Politička previranja odvode glavog junaka u zatvor, gde će početi da se vodi borba za prevlast između njegove dve ljubavi – lepe tamničareve kćeri Roze i divnog cveta, crne lale koju je sam napravio.
Aleksandar Dima je u svojoj porodici jedan od trojice s istim imenom; i otac i sin su mu se tako zvali. Otac mu je bio hrabar oficir, general u republikanskoj vojsci i pod Napoleonom, sin markiza Antoana Aleksandra Davi de la Pajetrija i crnkinje-robinje Lujze-Koset Dima sa Haitija, kuda je markiz, sit dokonog i besciljnog života, pobegao od sveta i sebe. Tri godine pre smrti generala, 1803., rodio mu se sin Aleksandar kome će kasnije, u literaturi, lakšeg raspoznavanja radi, često dodavati bližu odrednicu: otac.
Posle generalove smrti, imovina je počela naglo da se smanjuje, pa je mladi Dima bio prinuđen već sa petnaest godina da pomogne majci svojim snagama. Zaposlio se kod beležnika kao potrčko. Obrazovanje koje je dobio u seoskoj školi bilo je jako oskudno, a jednoličan život provincije nije mogao dati hrane njegovom duhu. Bio je pravo dete prirode: ono što ga je zabavljalo, bilo je dobro; ono što nije, odbacivao je kao rđavo. Sa takvim pojmovima, lako je shvatiti nepoverenje sa kojim je jednog dana pročitao na izlepljenim oglasima da će učenici Pariske konzervatorije prikazivati u Soasonu jednu tragediju. To je bio Hamlet u preradi. Na predstavu je jedva otišao, ali se vratio oduševljen. Nabavio je tekst tragedije i za samo tri dana naučio Hamletovu ulogu tako dobro da mu njegovo nepojmljivo pamćenje nije dalo da je više ikada zaboravi.
Predstava je podstakla maštu i želju. Sanjao je o drugom svetu, o gradu, o ljudima koje nadahnjuju muze, o atmosferi umetnosti, stvaranja, zanosa, igre, slave. Odbio je da bude sveštenik, neće biti ni beležnik; svet je za njega dobio nove vrednosti. Prodor u taj svet maštanja omogućio mu je njegov drug iz detinjstva De Levan. On ga je povukao u Pariz, gde je imao poznanstva među umetnicima. Dima je prvi put otišao u Pariz na dva dana. Sledeći put, sa pedesetak franaka od poslednjeg novca koji je preostao majci kada je sve rasprodala, došao je da ga osvoji. Zaposlio se u početku kao prepisivač kod vojvode Orleanskog. Slobodno vreme i noći koristi da nadoknadi propušteno u svom obrazovanju i − piše.
Prvo je napisao nekoliko vodvilja koji su lepo primljeni. Da piše ovu vrstu komada nagovarao ga je prijatelj De Levan. No pravi uspeh doživljava tek sa dramom Anri III i njegov dvor (1829). To je drama u pet činova sa prologom i epilogom, koju je napisao za dva meseca, za koje je vreme stizao da odlazi i u lov. Zaplet je vrlo jednostavan, ali zanimljiv. Publiku je osvojio, ali ne i literate. Njih sedmorica su podneli molbu Šarlu X tražeći da se onemogući davanje melodrama u Francuskom pozorištu, što, uzgred rečeno, nije imalo uspeha, jer je kralj demokratski odgovorio da i on ima u pozorištu − samo jedno mesto u parteru.
Potom Dima je napisao oko stotinu pozorišnih komada. Scena ga je opčinjavala, ali je i on njom veličanstveno vladao. Sva dela nose pečat njegove ličnosti. Bučna su, maštovita, sa junacima jakih osećanja, često sa mnogo krvi i telesnih patnji, ali razumljiva, pristupačna svima, pisana svakodnevnim jezikom. Među množinom imena dela pisanih za scensko izvođenje izdvajaju se drame: Kristina, Šarl VII kod svojih velikih vazala, Antoni, Kula u Neslu, i komedije: Gospođica od Bel-Ila, Venčanje pod Lujem XV, Gospođice iz Sen-Sira.
Sledeći savet jednog prijatelja da treba upoznati i zavoleti istoriju svoje zemlje, počeo je da proučava hronike i da iz njih izvlači čitavo blago istorijskih pojedinosti pokopanih u suvoparnim tekstovima. Izvanredan pripovedač, on je od tog materijala uspeo da napravi žive likove i istorijske romane koji su još i danas vrlo zanimljivi, čitaju se, prevode, prerađuju za filmska snimanja. Naravno da mu ne možemo zameriti ako je istorijsku situaciju i ličnosti prilagodio potrebama življe radnje i pravilima stvaranja i razrešavanja intrige. Postigavši na taj način da komadi budu u većem stepenu zanimljivi, on je obavio posao dostojan svake hvale i vrlo koristan, da dotle potpuno neupoznatu i nezainteresovanu publiku uputi u istorijska zbivanja.
Najpoznatiji mu je roman Tri musketara (sa svoja tri toma, poznata kao D’Artanjanova triologija) u kojem je dao vanredno upečatljive likove četiri musketara, pripadnika kraljeve garde, i njihovih slugu. Radnja se odigrava u vreme vlade Lujeva, XIII i XIV, i svemoćnih kardinala Rišeljea i Mazarena, u vreme kada je u Engleskoj zbačeno kraljevstvo, kada su događaji pružali obilje prilika za bravure hrabrih mačevalaca i galantnih ljubavnika, kraljevih miljenika. Romani Dvadeset godina posle i Vikont de Braželon (Vikont de Braželon, Lujza de Lavalijer, Čovek s gvozdenom maskom) nastavak su prvog. Sva tri su izišla u vremenu od 1844 do 1847 godine. Ostali vrlo poznati Dimini romani su: Grof Monte-Kristo, Vitez Mezon Ruž, Robin Hud, Rat žena, kao i čuvena Valois triologija: Kraljica Margo, Gospođa De Monsoro i 45 vitezova.
Uspeh njegovih komada i romana bio je ogroman. Publika ga je obožavala, priređivala mu je prave ovacije; premijere u pariskim pozorištima Odeonu, Francuskoj komediji, Sen-Martenu bili su trijumfi. Direktori pozorišta i izdavači bili su srećni kad im nešto ponudi. Dima je plivao u slavi. To ga je oduševljavalo do zanosa, davalo podstreka njegovoj ogromnoj telesnoj snazi da izdrži, raspaljivalo mu prebujnu maštu, uskovitlavalo ionako uzavreo temperament.
Pisao je mnogo i brzo; feljtone za novine, za časopise, drame, romane, putopise, memoare. Živeo je bučno, voleo da bude zapažen, da mu se dive, da živi luksuzno. Zbog toga je i morao da prihvata obaveze da piše sa kratkim rokovima, što se neizostavno moralo ogledati na delima. Pošto tako obiman posao nije mogao sam da savlada, često se udruživao sa nekim. Iz takve saradnje ili bi proizilazila dela koja su zajedno potpisivali, ili je dolazilo do prepirke, što je onima koji mu nisu bili skloni davalo obilje materijala za raspravljanja i ogovaranja. Najpoznatiji od saradnika bio mu je Ogist Make.
Kao što je umeo sav da se preda književnom radu, tako je u svemu učestvovao sa žarom i energijom koji se retko sreću. Bilo da se zabavlja, bilo da učestvuje u pravljenju nacrta za svoju čuvenu vilu, bilo da putuje, bilo da se bavi politikom, uvek je to bilo na jako vidan način, s oduševljenjem.
I pored toga što je toliko pisao, stigao je i da prevodi, da u nekoliko mahova napravi duža putovanja, da osniva pozorišta i listove.
Sve što je napisao sačinjava preko 280 tomova i predstavlja delo koje po obimu i mašti ima malo takmaca.
Kad mu je ponestalo snage, povukao se kod svog vanbračnog sina, u blizini Djepa. Umro je 1870. godine i sahranjen je vrlo skromno u jednom malom mestu, jer u Djep nisu mogli ići. Toga dana su grad zauzeli Prusi.
Prevela s francuskog DOBRILA STOŠlĆ