Iako prvobitno pisan u dijaloškom obliku i za televizijski medijum, Čovek bez granica ponajviše je monolog, priča bez konca potekla iz bujnog izvora dečačke uobrazilje, ponajpre onih dečačkih naraštaja koji su morali mnogo šta sami zamišljati, kojima nije bilo sve (i moguće i nemoguće) servirano u pokretnim slikama virtuelne, ekranske mašte, u kojoj ima čuda - ali nema čuđenja nad tim čudima. Lik Ričarda Lavljeg Srca, skitnice i neodoljivog izmišljača bez granica, plemeniti je izdanak minhauzenovske linije pričanja. To pričanje, u ovoj knjizi, izvedeno je u dva dela i sa dvojicom dečaka, sagovornika, bolje rečeno: žednih slušalaca. Teče skokovito, ulančavanjem zaošijane epizode na epizodu. Nema ovde, niti može biti, postupnosti, niti „jedinstva radnje, vremena i mesta“: svako mesto, svako vreme i svaka radnja mogu da prodru u ničim omeđeni prostor ove priče.