Intimno, dnevničko svedočenje pisca Vremena smrti i Deoba o svojim savremenicima, među kojima su neki bili njegovi bliski prijatelji, istovremeno je i svedočanstvo o zlatnom dobu jugoslovenske književnosti i njenim korifejima.
Uspomene, susreti, razgovori i sporenja čine osnovno tkivo ovog ponekad esejističkog, ponekad polemičkog, ali uvek intrigantnog štiva, u koje je Ćosić utkao portrete dvanaest pisaca. Njihova imena govore sama za sebe:
Miloš Crnjanski
Meša Selimović
Ivo Andrić
Vasko Popa
Oskar Davičo
Skender Kulenović
Borislav Mihajlović Mihiz
Miodrag Bulatović
Branko Ćopić
Momo Kapor
Antonije Isaković
Miroslav Krleža
„Vodeći nas kroz velike klasike, Ćosić u ovoj zaista zanimljivoj i posve kontroverznoj knjizi, prelama epohu koja je obeležila živote tih klasika, njihova dela i njihove čitaoce. Zemlja u kojoj su stvarali je nestala, ali ono što su u toj zemlji stvorili Meša, Andrić, Ćopić, Bulatović, Mihiz, Popa, Skender, Isaković, Kapor, junaci ove knjige i Ćosićevi prijatelji, ostalo je i trajaće dok god budu postojali srpska kultura i srpski jezik.“ (Iz pogovora Marka Krstića)