Ako bismo pokušali da prepričamo početak slavne Plautove komedije Blizanci, to bi moglo ovako da zvuči: „Pošto se posvađao sa ženom, Nebojša (Menaechmus) iz Epidamnosa uzima njenu bundu i kreće kod ljubavnice. Na putu susreće parazita Briska (Peniculus) kome se jada i poziva ga da zajedno ručaju kod Ljubinke (Erotium)“, što je već i zbog duhovitog prevoda Jelene Todorović smešno. Ali smeh, kao i u svakoj velikoj komediji, tek je način da se ukaže na nešto složenije od samoga smeha. Plaut ne samo da je, na nivou kompozicije, uveo nove elemente u rimsku komediju, na specifičan način podelio prostor i izgradio uloge (o čemu piše J. Todorović u iscrpnom predgovoru), već nam je rekao mnogo toga i o rimskom društvu i o ljudskoj prirodi.