Ako se arhetip negde može pronaći u čistom obliku onda je to drevna priča – mit. Utoliko je mitologija, za Junga i Kerenjija, povlašćeno mesto potrage za onim strukturama nas duboko određuju. Ali, upozoravaju ovi veliki pisci, mitologija nam se više ne pokazuje u svojoj očiglednosti jer savremeni je čovek izgubio „neposrednost prema veliki stvarima duhovnog sveta“. Svoje poverenje savremeni je čovek potpuno poklonio nauci, dakle kao vrhunske kriterijume istakao je efikasnost i korist, dok se mit, koji svet objašnjava na drugačiji način, potiskuje kao spor, naivan i nedelotvoran. Ali sa zaboravom priča, sa zaboravom pričanja priča – i prevlašaću formula koje svet ne usložnjavaju, nego ga sažimaju – skloni smo da zaboravimo i na sebe. Svojim uranjanjem u suštinu mitologije, Jung i Kerenji suočavaju, zapravo, čoveka sa samim sobom, i pokazuju mu po nešto zapuštebe puteve kojima se, s nešto strpljenja, i dalje može lagodno kretati.
Kerenjijeve analize o „božanskoj deci“ spadaju među najbolje redove koji su o mitologiji ikada napisani, dok je Jungova psihologija dečjeg stereotipa, rađena iz mitološke perspektive, i dalje izvor uzbudljivih tumačenja.