Nijedna Mediteranska periferija nije dovoljno udaljena da ne bi bila zapljusnuta ovim ogromnim talasom zajedničke kulture koja ostavlja uvek ponešto drugačije obrise na različitim obalama koje zapljusne. I iako prožet centrima čija je civilizacijska privlačna snaga racionalno teško objašnjiva, od Jerusalima i Aleksandrije, Carigrada, Soluna i Rima i velikim ostrvima od Kipra i Krita do Sicilije i Korzike koja su sama po sebi kulturno i istorijski bezvremeni mali Mediteranski mikrokosmosi, snažna i stalna povezanost dalekih periferija ovog živućeg kulturnog sveta predstavlja njegovu fascinantnu karakteristiku koja se najbolje razume na primerima koje Jelena Erdeljan obrađuje detaljno na stranicama ove knjige. Sveti Spiridon Kiparski i njegovo „putovanje” od jednog mirnog i uspavanog sela najvećeg ostrva Istočnog Mediterana do najstarije srpske crkve u Zemunu simbolišu vanremenski i vanprostorni karakter verovanja, kao i potrebu čoveka da veruje i oseti bliskost sa snažnim i dobrim ljudima, čiji životi donose, uprkos stvarnosti, nadu u postojanje i nadmoć dobrog u svetu nestalnom poput plime i oseke večno pokretnog Mediteranskog giganta. Šabataj Sevi, taj novi mesija iz sedamnaestog veka, uz pomoć koga Jelena Erdeljan ocrtava koncentrične krugove dugotrajnog jevrejskog Mediteranskog kulturnog i religijskog nasleđa koji su omogućili njegovu jedinstvenu pojavu, ukazuje na irelevantnost artificijelnih granica, vremenskih okvira i prostornih omeđivanja i na potrebu njihovog prevlađivanja kako bi se razumela svepovezanost Mediteranskog čoveka, bio on Balkanac, Kipranin, Sicilijanac, Španac…
BALKAN I MEDITERAN: Kulturni transfer i vizuelna kultura u srednjovekovno i rano moderno doba
Mediteran pripada svima. Ma koliko ga prisvajali, nazivali rimskim, vizantijskim, osmanskim jezerom, aludirajući na trenutnu, efemernu dominaciju njegovim vodenim putevima, Mediteran uvek nađe načina da pokaže svoju suštinsku kulturnu raznovrsnost koja ne dozvoljava nijednoj sili, svetovnoj ili duhovnoj, da u potpunosti njime zavlada.