U svojoj knjizi Američki rizik (2003) Serđo Romano je tvrdio da su u novoj fazi međunarodne politike, započetoj atentatima od 11. septembra, Sjedinjene Države, jedina supersila na svetu, postupale arogantno. Između ostalog i zbog toga što je Evropa bila odsutna ili beznačajna. Nešto više od deset godina kasnije, u jednom kontekstu trajne fibrilacije, zaoštrene produženom ekonomskom krizom nastalom 2007/2008, osnovno pitanje je neizmenjeno: šta kani Evropa sa sobom? Ako opadanje SAD kao svetske imperije izgleda očigledno, nije onda jasan način na koji će Amerikanci umeti da prođu kroz ovu fazu svoje istorije. Imperijalno stanje i status su droge od kojih dezintoksikacija nije laka. Parabola američkog opadanja biće manje riskantna što je više budu pratili razumni izbori Kine, Rusije, Brazila, Irana i ostalih zemalja. Međutim, najveću odgovornost će snositi Evropska zajednica koja ne može da sledi Ameriku u onome što je ostalo od njene imperijalne politike, i bilo bi joj korisnije ukoliko bi što pre postala jedna multipolarna stvarnost, neka vrsta kontinentalne Švajcarske.
Što se tiče Amerikanaca koji još uvek veruju u imperijalnu vokaciju svoje zemlje, podeljena Evropa najbolji je njihov saveznik. A evropsko jedinstvo će se ostvariti samo uprkos Americi: da bi zagarantovalo Evropi ulogu u jednom svetu u kojem se američkim opadanjem stvorio prostor koji bi bio popunjen vanevropskim silama.
"Ratovi nedobijeni, kao oni u Avganistanu i Iraku, za jednu imperijalnu silu su izgubljeni ratovi. Kriza američke imperije počela je u Kabulu i u Bagdadu, ali postaje još primetnija kada najstariji i odaniji saveznici Sjedinjenih Država daju znake neugodnosti i počnu da prave političke izbore koji predviđaju kao izvesno opadanje američke moći."
Ova knjiga govori o poslednjim fazama uspona i prvim fazama opadanja SAD, do naših dana.