Mnogo se toga promenilo od 1979. godine kada su Viktora Jerofejeva, jednog od pokretača književnog časopisa Metropol, izbacili iz Saveza pisaca SSSR, ali uprkos svemu on i dalje ostaje enfant terrible ruske
književnosti, spreman da svaki put iznova iznenadi čitaoce svojom
prozom. On ostaje dosledan sebi, odbijajući da se uklopi u književni
mejnstrim, uspevajući ne samo da zadrži svoje stare poklonike, koji ga
upravo zbog buntovnog duha i nepokorne reči i misli i vole, već i da
privuče mladu publiku dvadeset prvog veka.
Zbirka priča u kojima
je telo samo uslovni zajednički imenitelj, nudi čitaocima čitavu hrpu
jezičko-intelektualnih poslastica sakupljanih tokom dugog niza godina na
različitim meridijanima, u kojima su glavni akteri poznati i nepoznati
junaci, a opisani događaji koji su važni piscu često imaju i mnogo širi
značaj. U nekima će, poput priče „Tuča kod klozeta“, u slikovito
opisanom sukobu dve Rusije, srpski čitaoci naći zaprepašćujuće očiglednu
sličnost sa našom savremenom stvarnošću.
Jerofejev je i dalje
zabavan, britkog jezika, pronicljivog uma i preciznih zapažanja, majstor
kratke forme koji, decenijama dosledan sebi, istovremeno uspeva da ide
ukorak s vremenom nastavljajući da šokira konzervativno javno mnenje i
svojim verbalnim talasanjima trese kavez s medvedima.
Natalija Nenezić