Njegova žena Lusi „imala je mnogo toga da ispriča svom mužu, ali nije tačno znala šta”, a u nedostatku životnih (i bračnih) uzbuđenja sama sebi piše anonimne erotske poruke. Njihova ćerka Marijana, trinaestogodišnjakinja u raljama puberteta, između licemerja okruženja i porodične anemije odlučuje da žrtvuje – sebe.
Najmlađi član porodice, Serhio, simbol dečje nevinosti/surovosti, živi u svetu mašte na oštroj ivici tragične stvarnosti. A senilni Dejka, kadar „da posegne za uspomenom iz 1956. i da je iskoristi kao da je jučerašnja”, jednako je željan ljubavi, pažnje i društva, u staračkom domu ili porodici. U ovoj galeriji intimnih uvida junacima se pridružuje i mačor Roki, koji romanu daje nesvakidašnji ritam, komičnost i uravnoteženost, bori se sa nagonskim zovom za parenjem, mirisom koji mu „stvarno radi grozne stvari”.
U toj tragikomičnoj priči, svaki junak poseže za određenim lažnim predstavama ne bi li opstao. Kao i svi mi, uostalom.
„Premda roman Stid od samog početka stavlja do znanja da je reč o darovitom književniku koji vešto koristi svoj novinarski i televizijski zanat, njegova najveća vrednost jeste univerzalnost, izuzetno razumevanje autora prema vrlinama i manama svakog lika – tolika da i čitalac s njima oseća empatiju – i činjenica da je u ovoj knjizi, baš kao ponekad i u životu, svaka stvar nazvana svojim imenom.”Bojana Kovačević Petrović