Tibetanci su reprezentativni uzorak Pešićeve mašte i možda pionirski poduhvat takozvane srpske fantastične književnosti.
Glavni lik ovog grandioznog romana je lama Džambu Ling (u prevodu Celi Svet) kroz kojeg autor ironično progovara i donosi nam svu mudrost i bogatstvo duha Tibetanaca. Ta ironija nije ironija satiričara kome smeh služi za što i lovcu strela; to je ironija smehotvorca, čoveka koji ume da se raduje i da slavi život u svakom pogledu... Ovaj roman, kao i prethodne Pešićeve knjige govori o egzotičnom svetu koji nije ni naš ni savremen, nego univerzalan i svevremen... Kroz ovu knjigu ćemo saznati da čovek ima dva zavičaja, Nebo i Zemlju. Tu je svet počeo i tu se nikada neće završiti. Tu su ljudi i ono što čine onakvi kakvi bi po Pešiću i trebalo da budu, puni slobode i mašte, radosti i vedrine, strasti i smeha, vere i ljubavi...
Neću moliti Gospodara Smrti da nas ne rastavlja; ništa on nema s našom ljubavlju. Mi smo uvek bili zajedno. Nijednog dana ni noći se nismo odvajali. Zajedno smo bili i pre našeg rođenja. Iz iste iskre, iz jedne zvezde smo postali; u njoj ću te ja čekati. Zar nisam ja tvoja žena, Celi Svete? Žena mora pre muža da ode kući i sve pripremi za njegov povratak.
Gde je naša kuća, voljena moja, ako zajedno nismo. U kome nebu, na kojoj zvezdi. Reci mi to! Gledaću je dok mi želja ne stvori krila i ne vinem se do nje, ili dok ona po mene ne siđe.
U našim srcima je ta kuća, Celi Svete. Gledamo se sada i zauvek ćemo biti zajedno. Ovaj trenutak je večnost; niko nam našu ljubav ne može oduzeti...