Roman koji sobom nosi osobenu tragiku pojedinca u istorijskoj matici, uokvirenu večnom temom srpske književnosti - emigrantskim pejzažima i sudbinama i spoljašnjim i unutrašnjim stranstvovanjima.
Ideološki i pseudonacionalni totalitarizam, društvena i nacionalna dubioza poslednje decenije XX veka, krvavi rat u zemlji bratstva i jedinstva i gorko i samoironično iskustvo otuđenja jedini su prtljag koji po pariskim ulicama sa sobom nose svi junaci ove proze.
Od lične drame, oslobođene opštih mesta i kvaziaktuelne efemernosti, prelomljene kroz niz sličnih emigrantskih priča i svedočanstava, formira se univerzalna i ubedljiva priča o naročitom socijalnom miljeu, pariskom splinu i posebnom etnoantropološkom znaku u vavilonskoj pometnji novog sveta.
Kakao pisac iz sela na obali Resave izražava zadovoljstvo
Šta mi se događa
Kraljevčanin Goran Petrović, jedan od najboljih srpskih prozaista otvorio je 51. beogradski sajam knjiga. Prestonica nije imala boljeg, pa je posegnula za ljudima iz provincije. Kako i ne bi! Odavno se beogradski pisac nije okitio vrednom književnom nagradom. Kao po pravilu one odlaze u Kraljevo, Čačak, Niš, Kosjerić, Novi Sad, Arilje, a evo stigla je i Deretina nagrada u Požarevac pošto su ovde prethodno donete Disova, Brankova, Vukovih lastara, ... Zauzvrat, Bepgrađanin Krstivoje Ilić dobio je nagradu Srboljub Mitić u Malom Crniću povodom dana opštine i Festivala dramskih amatera sela FEDRAS. Čista nameštaljka njegovih sugrađana, članova žirija. Ovde imamo bolje pesnike i pesničke knjige. Čast beogradskog spisateljstva spasli su Moma Dimić, profesija – član svih žirija u svim režimima, i Srba Ignjatović, profesija – predsednik Udruženja književnika Srbije u ovom režimu.
Tek sam na dan otvaranja Sajma knjiga u opširnom dodatku lista „Danas“, pod nazivom „Praznik knjige“, video kako izgleda moja „Francuska kutija šibica“. Onako, zanet zadovoljstvom, seo sam s komšijom Jugoslavom, bravarom koji čita sve moje knjige. Popili smo po pivo, dva na moj račun. Nad mojim Prugovom se spuštala pretopla jesenja noć. Zvonio je telefon, javio se urednik „Derete“ sa štanda. „Nedostaješ nam“, rekao je. „Ovde sedimo i držimo tvoju knjigu u rukama. Šta misliš ko?“ Pošto ja nisam mogao da pretpostavim ko to drži „Francusku kutiju šibica“ pre nego što sam je ja, njen autor, uzeo u ruke, Arbutina mi je objasnio: „Ovde smo Kapor, Basara, Pavić i Srđan Dragojević, onaj reditelja, znaš?“
Moj komšija bravar Jugoslav Perić koji je pročitao sve moje knjige pita s kim to razgovaram. Kažem mu navedena imena, on je doduše i njihove mnoge knjige pročitao, taj moj komšija bravar-umetnik. „E, pa“, kaže on, „kad je tako, idemo ponovo na pivo. Sad ja častim.“
A na Prugovo se već naslonila pretopla noć jeseni gospodnje dve hiljade šeste. I tako, do zore.
Slaviša Radovanović,
Dobitnik Deretine nagrade za neobjavljeni roman