Životinja se prvo pritaji, pa pobegne.
Snoviđenje i depresija; vračare i rusalke; žene ispred svog vremena u strogom i surovom Salemu; morbidne fantazije i dve junakinje koje spasavaju same sebe i jedna drugu; Barselona, Madrid i sadašnjost na ivici kolapsa.
U svom novom romanu, koji svojom strukturom podseća na Sate Majkla Kaningema, Lihtmaerova prepliće živote dveju žena iz različitih epoha, dva društva razdvojena vekovima.
U leto 2014, mlada žena koju je partner upravo napustio, seli se iz Barselone u Madrid, opsednuta uverenjem da dolazi apokalipsa. Četiri veka ranije, istorijska ličnost, Debora Mudi, poznata kao „opasna žena“, bori se protiv predrasuda i puritanizma u Novoj Nizozemskoj, dok istovremeno postaje prva zemljoposednica. Ipak, ove dve junakinje imaju više toga zajedničkog nego što se na prvi pogled čini...
Pred nama je feministički roman autorke koju kritičari porede sa Bretom Istonom Elisom i Merse Ruduredom. Bekstvo od bola kao način preživljavanja, prirodan odnos sa okolinom, rodne uloge koje traže da se redefinišu, napuštenost i samouništenje, neke su od tema koje Lusija Lihtmaer razvija u Žaraču.
Utisak koji roman ostavlja je poput hirurškog instrumenta po kom nosi ime: spaljuje ranu u prevenciji širenja infekcije i doprinosi zaceljenju.
Prevod sa španskog: Vesna Stamenković
„Žarač pokreće upečatljive narativne mehanizme i uspeva da iscrta dva glasa, dve retorike, dva prozna ritma.ˮ – El kultural
„Lihtmaer gradi čitav univerzum na dvesta stranica. Zatim ga uništava primenom korozivnog pogleda na velike teme kao što su Bog, ljubav, smrt, novac... Roman je sažeto suđenje i religiji i svetovnoj veri u romantičnu ljubav. Suđenje u kojem su žrtve te koje dele pravdu. Baš kao medicinski instrument po kojem je roman nazvan, Žarač gori i leči. I, iako vas ponekad nasmeje, ovo je takođe i tužna knjiga.” – El pais
„Roman-nož o ljubavi kao zamci, ženskom izgnanstvu i snazi osvete. Roman koji kao da je spoj Razbijenog ogledala Merse Rudurede, Pravila privlačnosti Breta Istona Elisa ili Moje godine odmora i opuštanja Otese Mošfeg. Tekst o lažima koje govorimo sami sebi i istinama koje razumemo iz odbijanja drugih i sopstvenog bola. I što je najvažnije: uprkos razočaranju, javlja se mogućnost prijateljstva kao prostora za stvaranje zajednice.” – SModa