Požuda je najčitanije i najkontroverznije od svih dela Elfride Jelinek. Kao u nekoj savremenoj Ilijadi (u kojoj se, iz pevanja u pevanje, u raznim varijacijama napada na život i telo ratnika), u Požudi, epopeji jedne žene, iz dana u dan se napada na njeno telo, koje je objekat muške požude. U intervjuima i razgovorima koji su prethodili objavljivanju knjige Jelinek je govorila kako je htela da napiše ženski porno-roman, ali da u tome nije uspela. Neuspeh je, kako je rekla, bio neminovan, jer je tokom rada na tekstu morala da uvidi „da su muškarci uzurpirali jezik pornografije više nego bilo koji drugi jezik – čak više nego onaj ratni i vojni, i svaki čin suprotstavljanja tome osuđen je na propast.“
Tako je pokušaj ženske pornografije prerastao u svojevrsno anti-pornografsko štivo koje oslikava društveni sistem u njegovom nastojanju da prisili ženu na ulogu objekta u svim sferama društvenog i političkog života, u snažnu socijalnu kritiku, pokušaj demontiranja modernog ropstva.
„Opisujem vezu muškarca i žene kao hegelovsku vezu gospodara i sluge. Sve dok su muškarci sposobni da uvećaju svoju seksualnu vrednost preko rada, slave i bogatstva, i dok žene svoju moć zasnivaju samo na telu, lepoti i mladosti, ništa se neće promeniti.“