Roman „Tuđa kost“ je emotivni nastavak knjige „Neoštrine“, dosta intimniji i jezički zreliji. Struktura „Neoštrina“ sa paralelnim tokovima, ponovljena je, ali je sada značenjski snažnija i zahvaljujući finalu romana – razgrađena.
Zbog pomenute iskrenosti i liričnosti, roman „Tuđa kost“ ima sve predispozicije da bude voljen – iako se njegove junakinje neretko ne mogu pohvaliti tom osobinom.
Naš veliki etnograf Tihomir Đorđević navodi da se sintagma „tuđa kost“ u narodu neretko koristila da opiše žensko čeljade u kućama – novopristiglo, ali ponekad i domaće. Taj motiv „tuđinstva“ među svojima, zaostacima patrijarhalnog kroz društveno shvatanje, ali i generacijsko nasleđe, okosnica je ovog romana.
Tri priče, glavne junakinje i njene dve babe, prepliću se u ravnomernom rasporedu najveći deo romana. Na taj način, autorka bira važne punktove i pravi paralele, kako se genetsko/kulturno nasleđe reflektuje kroz potomke. Koje su to matrice koje se nesvesno ponavljaju, a koje su one koje se svesno krše?
Iako u romanu postoji hronologija događaja, struktura je se ne drži dosledno, već je odabir važnih događaja iz života junakinja skokovit i biran tako da prikaže prelomne tačke emotivnog razvoja karaktera. Izbor Savićeve da glavni tok radnje piše u prvom licu, doprinosi ispovednom tonu romana, empatiji sa junakinjom, ali i suptilnom nijansiranju jezika koje se time postiže. Upravo taj jezik zadržava stil u okvirima senzualnog i svedenog, pa čak i kada piše o intimnosti ili potresnim osećanjima, ne isklizuje u patetiku.