Pjer Paolo Pazolini jedan je od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika svoje epohe. Široj javnosti poznat je kao režiser remek-dela svetske kinematografije, pre svega specifičnih adaptacija književnih klasika kao što su Kralj Edip (1967), Dekameron (1971), Kanterberijske priče (1972), Salo (1975), kao i društveno angažovana dela među kojima se posebno ističe Akatone (1961), Mama Roma (1962) sa izvanrednom Anom Manjani, i Teorema (1968) s Terensom Stampom u glavnoj ulozi. Međutim, kod nas se malo zna o tome da je Pazolini postao poznat pre svega kao pisac, prvobitno kao pesnik sa zbirkama Stihovi iz Kazarse (1941), Dnevnik i Biljka (obe iz 1946), koje su naišle na izvanredan prijem tadašnje kritike, a zatim i svojim romanima, među kojima se posebno ističe delo koje je pred vama, Iskusni momci (1955), kao i Nasilni život (1959). Svakako treba naglasiti i njegov rad u pozorištu, pre svega drame (Orgija, 1968, Kalderon 1973, itd.) i brojne knjige eseja. Pazolini je uvek izazivao kontroverzu, kako svojim delima tako i političkim angažovanjem i demistifikovanjem mnogih tabua tog vremena. Komunista i veliki borac za prava lumpenproletarijata i potlačenih slojeva društva, uvek je bio u sukobu s vlastima, katoličkom crkvom i buržoazijom (dakle vladajućim državnim strukturama), uz to nikada nije krio sopstvenu homoseksualnost, koju je tematizovao u mnogim svojim delima, a ujedno je bio veliki protivnik i kritičar konzumerizma. Sve to je verovatno bio uzrok njegove tragične smrti. Naime, godine 1975, nepoznata grupa ljudi ga je surovo izmasakrirala, pripisujući zločin jednom jedinom čoveku, koji je navodno bio iziritiran Pazolinijevim nepristojnom ponudom. Ipak, u svetlu novih dokaza, mnogo je verovatnija teorija da je u pitanju bilo političko ubistvo.