Migel de Unamuno

Migel de Unamuno i Hugo (Miguel de Unamuno y Jugo) jedinstvena je pojava i veličanstveno otelotvorenje španskog duha. Vrsni pesnik, dramaturg, romanopisac, esejista, mislilac i polemičar, rođen je 1864. u Bilbaou a umro 1936. u Salamanki. Bio je istaknuti predstavnik Generacije 98, univerzitetski profesor, potom rektor Univerziteta u Salamanki i, od 1932, akademik. U doba diktature Prima de Rivere prognan je iz Španije, kada je, u Parizu, i napisao Agoniju hrišćanstva. Suštinu Unamunove filozofije čini ideja da je čovekovo bitisanje prožeto stalnim unutrašnjim sukobom između njegove religiozne težnje ka besmrtnosti i njegovog razuma koji je svom silinom negira. Politička kriza španskog društva, opis kastiljanskog pejzaža kao i koncept intraistorije su ostale teme kojima se bavio u svom obimnom i raznovrsnom delu u kojem vidno mesto zauzimaju eseji: Život don Kihota i Sanča (Vida de don Quijote y Sancho), O tragičnom osećanju života (Del sentimiento trágico de la vida), Agonija hrišćanstva (La agonía del cristianismo); romani: Mir u ratu (Paz en la guerra), Ljubav i pedagogija (Amor y pedagogía), Magla (Niebla) koju autor naziva nivola, Abel Sančes (Abel Sánchez); drame: Brat Huan ili svet je pozorište (El hermano Juan o el mundo es teatro), Fedra (Fedra); poezija: Brojanice lirskih soneta (Rosario de sonetos líricos), Velaskesov Hristos (El Cristo de Velázquez), Romansero iz progonstva (Romancero del destierro).