Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.
Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]