Povodom godišnjice bombardovanja Srbije od snaga NATO, Asocijacija "Srpska veza" objavila je antologijski presek stihova srpskih pesnika nastalih kao orfejski i patriotski odgovor na nasilje. Pod naslovom "78 dana apokalipse - pesme prkosa", ovu knjigu priredio je Milivoje Pavlović. Odabrani stihovi šezdeset istaknutih pesnika iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i dijaspore donose se paralelno na srpskom i engleskom jeziku. Prepev na engleski delo je Lazara Macure. Кnjiga sadrži i izbor antiratnih grafita nastalih u periodu od 1999. do danas. Urednici ove antologije su Aleksandar Vlajković i Dušan Milovanović.
U starih Latina davno je nastala uzrečica o ćutanju muza za vreme rata (Inter arma silent musae). Srpsko kulturno i pesničko pamćenje svedoči da naša prkosna muza ne ćuti ni u najtežim okolnostima, dokazujući da su Srbi ne samo nebeski, već i neobičan orfejski, pesnički narod. Stare knjige, manastirski zapisi, stećci i zidovi (čak i zatvorski - setimo se Principa), nude nam mnoštvo dokaza o lirskoj plodotvornosti patriotskog osećanja i u najtežim uslovima. U godinama i vekovima borbe za slobodu, srpski pesnici davali su oduška rodoljubivoj inspiraciji, ostavljajući potomstvu neizbrisive tragove visokog stupnja ostentativne moralnosti, odanosti rodu, domu, istini i pravdi.
Zlog proleća 1999, kad je 19 ekonomski najrazvijenijih zemalja Zapada, u akciji cinično nazvanoj "Milosrdni anđeo", tokom 78 dana i noći, izručilo na Srbiju više od 25.000 tona najrazornijeg eksploziva, srpsko pesništvo prepoznalo je u agresiji svoju autentičnu temu i pobudu. Izbegavajući eufemizme, srpski pesnici su, otvoreno i na sav glas, progovorili o zločinu koji nije bio usmeren samo prema narodu i ljudima, već i prema našem celokupnom kulturnom pamćenju.
Stihovna, muzička i slikovna preciznost pesama nastalih proleća 1999. dokaz su nagonske i svesne vere u slobodu, svedočanstvo privrženosti naših Orfeja rodnom pragu i kućnom ognjištu, ali i gordosti zbog pripadništva ljudskoj zajednici koja ove vapaje ipak nije mogla da prečuje. Uz pomoć brzih elektronskih komunikacija, deo ovih stihova proširio se planetom kao "pesnički krik sa zida smrti" (kako je primećeno u jednom kanadskom glasilu), kao primer najintimnijeg i najlirskijeg odnosa prema vrednostima života u vremenima naoko neknjiževnim; kao eminentno ljudski i umetnički čin u svetu "ispalom iz zgloba".
Srpska kultura u celini, a posebno njena poezija, bila je te 1999. snažno protivoružje agresiji. U buri i nepogodi vremena koje je izgubilo kompas, srpski pesnici su, prema davnom nalogu Svetozara Markovića, bili i ostali "probuđeni deo naroda".
Napadnut zverski bez stvarnih razloga (da bi se stvorila prva NATO država na planeti), kukavički tučen iz aviona s nedostižnih visina i raketama s udaljenosti od više hiljada kilometara, žilavi srpski narod branio se kako je znao i umeo, najviše duhom. Pesmom, kletvom, a često i psovkom. "I kam iz ruke, i riječ iz usta."
O zlokobnim udarima koalicije progovorili su i zidovi. Proleća 1999, dogodio se i procvat grafita kao u nas relativno novog fenomena sociokulturne i književne stvarnosti. Ispisivani su svuda, a ne samo na tzv. objektima arhitektonske relevantnosti, što je poznato svetsko iskustvo.
Ovaj izbor pesničkih svedočanstava drame i heroike naroda u borbi za slobodu i opstanak, mala poezija istorije delatnog slobodarskog duha plemena obogaćenog iskustvom i neželjenim uranijumskim poklonom, stoga obuhvata i deo satiričnih poruka sa zidova.
Iz njih se takođe očituje stepen solidarnosti sa svojim narodom, budno osluškivanje njegove sudbine i istančana posvećenost maternjoj melodiji.
Takvih reči se naša povest, ne samo pesnička, neće i ne može odreći.