Zauvek obuzet traganjem za utvarama samoće, Gabrijel Garsija Markes je i svoj govor održan prilikom dodele Nobelove nagrade nazvao „Samoća Latinske Amerike“. Njime će, između ostalog, svoje čitaoce podstaći da se upitaju gde je, u stvari, granica između fikcije i stvarnosti. Pominjući generala Antonija Lopesa de Santanu, koji je tri puta bio meksički diktator i koji je priredio veličanstvenu sahranu svoje desne noge izgubljene u Ratu kolača, koji je zaista vođen, a zatim generala Garsiju Morena, koji je, kao apsolutistički monarh vladao Ekvadorom 16 godina, a čiji je leš pripremljen za bdenje bio odeven u svečanu uniformu optočenu odlikovanjima i posađen na tron, i generala Maksimilijana Ernandesa Martinesa, salvadorskog despota i teozofa, koji je u samo jednom pokolju pobio 30 hiljada seljaka i izmislio klatno pomoću kojeg će ustanoviti da li mu je jelo otrovano i koji je crvenom hartijom pokrio ulične svetiljke da bi iskorenio epidemiju šarlaha, i otkrivajući da je spomenik generalu Francisku Morasanu podignut na glavnom trgu Tegusigalpe, u stvari, bio polovna statua maršala Neja, kupljena u jednom pariskom skladištu polovnih skulptura, ponudiće čitaocu slike latinoameričke stvarnosti nalik fikciji kojom je očarao svet u svom romanu „Patrijarhova jesen“. Njime je krunisao svoje književno traganje za odgovorom na pitanje gde su granice gladi za vlašću i granice samoće onih koji veruju da će im neograničena moć i vlast omogućiti da prevare smrt.
Cena je iskazana sa PDV-om.