Opis:
Duhovi novembra Miloša Živanovića napisani su na tragu svojevrsnog epistolarnog ljubavnog romana, ali ono što ovu prozu žanrovski pomera jeste drugi pripovedački glas, koji čitaoce telegrafski izveštava o samoj situaciji pisanja pisama „glavne junakinje“ Senke. Moglo bi se reći da je, stoga, ovo gusto ljubavno pismo o ličnom gubitku, uvezanom s traumatičnim gubicima u nedavnoj povesti zemlje, ispričano u dva glasa – ženskom i muškom: onom koji pripoveda emotivno, duboko, potresno i iskupljujuće, i onom muškom, suvom, administrativnom i bezosećajnom. U jezičkom raskoraku između ta dva pripovedna glasa „ulovljeno“ je vreme gubitka, proživljeno i opisano. Radi se o mesecu novembru, u kome se dogodilo toliko toga što je oblikovalo Senku, njenu porodicu, odnos s bivšim ljubavnikom Aronom, kome upućuje svaku svoju zapisanu reč.
Pišući nestalom ljubavniku, Senka ispisuje dugu i teško izgovorivu rečenicu o gubitku deteta, o brojnim i dramatičnim događajima, o raspadu zemlje, ratu, porodici, ocu oficiru, pokušaju samoubistva, lekarima i bolestima, o tome kako nigde ne pripada i kako ništa više ne može da nazove svojim. S druge strane, pripovedački glas u trećem licu izveštava o svakodnevici žene koja, pišući pisma, uporno pokušava da savlada tešku senku novembra što prekriva svaku reč ovog romana.
Sam novembar vreme je ličnih trauma i povesnih ratnih razaranja, to je vreme šarlatana i klovnova, koji povremeno izlaze iz senki i stupaju na scenu presvučeni u krpe iz cirkuskog fundusa, ali naoružani i opasni, s nalogom da odvode ljude, kao što su činili nakon ulaska u razoreni Vukovar. Iza njih ostaje praznina, dramatično grotlo gubitka u kome junakinja Živanovićevog romana nastoji da se toj tami suprotstavi pisanjem, i to doslovno – pisanjem rukom, kao jedinim preostalim vidom otpora.
Roman Duhovi novembra neočekivano je pismo iz budućnosti, upućeno svima onima koji su pomislili da je vreme senki odavno prošlo. Takođe, svima nama koji još uvek primećujemo studenu senku prošlosti, neretko i mimo meseca novembra.