Ova knjiga objavljena je u saradnji sa portalom Peščanik. Čine je trinaest ogleda objavljenih na ovom portalu 2019. i 2020. godine. U njima autor nastavlja – knjigom Bordel ratnika. Folklor politika i rat započeta – istraživanja odnosa između politike i kulture u postkomunističkoj Srbiji i u drugim zemljama Zapadnog Balkana.
Neki događaji koji su me podstakli da napišem tekstove koji čine ovu knjigu, kao što su litije i kriza vlasti u Crnoj Gori ili epidemija virusa korona, bili su i još su u žiži javnosti u Srbiji i nekim susednim zemljama. Drugim događajima inspirativnim za pisca ovih tekstova javnost se bavila manje i kraće. Ko se još seća upisa srpskih gusala na Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa čovečanstva, ili uzbune zbog navodne zamene reči majka i otac u rečniku školske administracije terminima roditelj 1 i roditelj 2, ili napada desničarskih ekstremista na pekaru Albanca Mona Ðuraja u Borči? Najzad, podstrek za pisanje ovde objavljenih tekstova našao sam i u događajima koji su ostali izvan pažnje javnosti. Takvi su bili, na primer, promocija izabranih dela mitropolita Amfilohija (Radovića) u Beogradu ili “kulturalni rat” koji je Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, objavio kolegama Hrvatima. U nekim slučajevima podsticajan događaj za mene bila je pojava nekog teksta, neke pesme, nekog članka.
Međutim, i kad je reč o događajima druge vrste, kakvi su ulične demonstracije, politički skupovi, komemoracije ili vojne parade, za mene je u njima bio interesantan pre svega, ako ne i isključivo, tekst, ono što govore učesnici takvih događaja, a zatim ono što u medijima kažu njihovi komentatori i tumači. Dakle, ovu knjigu čine tekstovi o tekstovima ili, može se i tako reći, o tekstovima kao događajima. Da bih to istakao, izabrao sam naslov Virus u tekstu, a čitalac će razumeti da su, pored virusa korona, i druge stvari o kojima se ovde govori nađene u tekstu, kao i to da i te druge stvari imaju nešto virulentno.
U tekstovima koje ovde komentarišem govori se o raznim temama, a povezuje ih nekoliko toposa koji čine njihovu zajedničku narativnu matricu. Na jedan od njih svode se priče o ugroženosti takozvanog “nacionalnog identiteta” i navodno odsudnoj (biti ili ne biti!) borbi da se on zaštiti. Oživljen u vreme raspada Jugoslavije i ratova devedesetih, ovaj topos je odmah dobio centralno mesto u nacionalističkom političkom imaginarijumu na Zapadnom Balkanu, generator nacionalističkih mitova i gral oko koga se otimaju, glože i (zasad samo) mentalno ratuju ovdašnje političke i kulturne elite.
S toposom “nacionalnog identiteta” čvrsto je povezan drugi važan topos u ovim tekstovima, topos “nacionalnog prostora”, koji se u primerima koje ovde navodim najčešće javlja kao naracija o prostoru koji navodno pripada srpskoj naciji. Najpre se pojavila priča o “velikoj Srbiji”, kasnije se prešlo na dočaravanje srpskog “duhovnog i kulturnog prostora”, da bi pre izvesnog vremena ovaj topos bio obnovljen i osnažen novom figurom – “srpski svet”, skovanom po uzoru na “ruski svet”, jednu od ključnih figura savremenog ruskog političkog imaginarijuma. Jer, ako već postoje srpski identitet, srpski kulturni prostor i srpske zemlje, zašto onda njih ne smestiti u poseban, od drugih svetova odvojen, srpski univerzum?
Važno mesto u tekstovima koje ovde komentarišem ima i topos “naroda mučenika i žrtve”. U primerima koje nalazim u današnjoj Srbiji primetno je nastojanje da se uloga ovog toposa ograniči tako što će se u kazivanju o srpskom narodu u ratovima devedesetih godina više mesta dati komplemenarnom toposu, toposu “herojskog i pobedničkog naroda”. Nećemo se više stideti naših pobeda i naših junaka, govori danas predsednik Srbije Vučić. Na ovaj način je uspostavljena narativna ravnoteža između srpske nacionalne viktimizacije i heroizacije. Tako su, na primer, mladi regruti JNA, koji su poginuli u leto 1999. godine u rejonu karaule Košare na granici sa Albanijom, boreći se protiv OVK, i zatim zaboravljeni, pre nekoliko godina proizvedeni u nove kosovske junake. Priznanje za herojske podvige nije mimoišlo ni druge srpske vojnike koji su učestvovali u ratovima devedesetih, uključujući tu i one osuđene zbog ratnih zločina, pa su u knjigu slavnih srpskih ratnika “upisani” i oni koji su rušili Vukovar i opsedali Sarajevo i tako u zvaničnoj politici sećanja izjednačeni sa srpskim oficirima i vojnicima koji su se borili u ustancima za vreme Turaka i u Prvom svetskom ratu.
Topos izabranog naroda, “božjeg naroda”, poslednjih godina oživljen najviše u Crnoj Gori, samo na prvi pogled stoji nezavisno od drugih toposa nacionalističkog imaginarijuma koje nalazim u osnovi ovde komentarisanih tekstova. Njega modelira ista matrica. Bog koji se “dogodio” u Crnoj Gori i božanskim dahom zapahnuo Srbiju je bog srpskog “identiteta”, bog srpskog nacionalnog prostora, srpske pasije, srpskog junaštva, zaštitnik i čuvar “srpskog sveta”. On je, kao i ostala metafizička uporišta srpskog nacionalizma u srpskoj kulturi, u službi naroda. Pomislili biste da srpski rod, srpske gusle i druga srpska poezija i proza, uključujući i onu koju neguju neki najviši velikodostojnici SPC, slave Boga. Ne, razmislite malo, pročitajte i ponešto od ovoga što ovde pišem, i videćete da srpski nacionalisti Boga pozivaju da prizna jedno od njega važnije božanstvo – obogotvorenu naciju.
Koncentrišem se na tekst – ne samo u ovoj knjizi – zato što on zaslužuje punu pažnju, ali ne mislim, kao neki radikalni konstrukcionisti, da izvan teksta nema ničega. Pri tom želim da istaknem da pažnju zaslužuje ne samo značenjska sadržina teksta, koja se može “izvući” iz jednog i preneti u drugi tekst, nego i njegova forma, njegove figure, njegova retorička i poetička sredstva. Objašnjavajući kako treba shvatiti podnaslov njegove knjige o Hitlerovom Mein Kampfu, koji glasi – “Ka poetici nacionalsocijalizma”, Albreht Košorke kaže da se radi o tome “da se predoči blizina između jedne u najširem smislu ʼpoetskeʼ imaginacije i razularenog političkog nasilja”.1 I u tekstovima koje ovde čitam i komentarišem često nalazim tu blizinu, tesnu vezu između tekstova s karakteristikama književne naracije i najgoreg političkog nasilja, i fizičkog i mentalnog.
Zbog toga radije govorim o figurama, simbolima i toposima nacionalističkog imaginarijuma nego o ideologiji i kolektivnim verovanjima, jer na taj način mogu bolje da istaknem naizgled nevažnu činjenicu da politika voli da priča i peva. Što je gora to je pričljivija i raspevanija. Zbog toga što se uverljivost tekstova koje ovde komentarišem zasniva pre svega na pretpostavci o neupitnoj istinitosti i emotivnoj nosivosti toposa koji se u njima variraju, a samo u neznatnoj meri na argumentaciji, u mom čitanju ovih tekstova ima manje osporavanja iznetih tvrdnji a više raščaravanja, ako tako mogu da nazovem nastojanje da sredstvima ironije i humora dovedem u pitanje opsene političke magije kojoj pribegava savremeni nacionalizam u Srbiji. Ovako zamišljen obračun sa nacionalizmom praktikovali su – jer, razume se, nisam ga ja prvi započeo – i danas praktikuju i mnogi njegovi kritičari u Srbiji i izvan Srbije, svuda gde su čudesne i očaravajuće nacionalističke priče moćno oružje politike. Na žalost, malo gde nisu. U takvim okolnostima raščaravati i dekontaminirati nacionalističke svetinje svuda nosi sa sobom veći ili manji rizik, svuda vladajuće elite to nazivaju otpadništvom i izdajom. Ali i za ovu vrstu kritike – koja je kritika politike pretvorene u magiju – važi ono što je za književnu kritiku rekao T. S. Eliot, a rekao je, u eseju “Tradicija i individualni talenat”, da je kritika neophodna književnosti kao što je ljudima neophodno disanje.