Ljudi se pojavljuju i ponovo nestaju, kao da imamo fabriku koja će nam u svakom trenutku napraviti nove ljude. Kako ćemo to da kažemo svojoj deci? Ona su sada u pesku i igraju se. A deca mrtvih? Ona lutaju, kao drugi pusti, pustinjski pesak, kroz pesak, i postaju pravedna, računaju se.
Osim lokacije – austrijskih Alpa, i glavnih junaka – oživljenih mrtvaca Edgara Gštranca, Gudrun Bihler i Karin Frencel, u romanu Deca mrtvih Elfride Jelinek nema prepoznatljivih i stabilnih koordinata na koje smo navikli u susretu sa klasicima, poput zapleta, dijaloga, motivacije. Naprotiv, asocijativna naracija napunjena jezičkim igrama i referencama uporno se prekida elementima horora i ekperimentalnog teatra, kao i grotesknim slikama, aluzijama na austrijsku političku realnost ili istoriju, te reklamama, kritikom konzumerizma, kontemplacijom, hajdegerovskom terminologijom i štajerskim dijalekatom.
Prelamajući ispraznost i haotičnost stvarnosti zakopane u blatu sleglom nakon Holokausta, kroz naizmenično nizanje isečaka iz svakodnevnog suživota mrtvih junaka, Jelinek iznova i iznova ispisuje uništenje: raspadanje jezika i jezičkih nizova, razornost ali i razaranje prirode, otiranje ljudskih tela u ekstatičnim nekrofilsko-erotičnim scenama.
Roman Deca mrtvih Elfride Jelinek, austrijske spisateljice i dobitnice Nobelove nagrade za književnost, često je označen kao njen magnum opus, što svojim obimom, intenzitetom i stilom i dokazuje.