Čarolija putovanja osenčena je u ovoj knjizi u njenoj suštinskoj dubini.
Pištalo vodi vaše mišljenje u svim pravcima, a junaci njegovih putovanja napiju se čak i od mesečeve svetlosti. Ovaj pisac, kao „hadžija nestvarnih uspomena“ kontrira turističkim vodičima „koji nam govore šta da vidimo, kako to da razumemo i zašto je to zanimljivo“.
Vodi nas na sasvim različita mesta širom ove planete, nekad je to priča iz nepoznate zemlje (Bocvana), a nekada priča sa mnogo reperkusija iz različitih književnih stvarnosti (Njujork), putujemo od Viktorijinih vodopada do vulkana Etne, od megalopolisa do pustara ovog sveta, od ljudi do usamljenosti, od Herkula do Van Goga, pa sve do istorijskih džepova na koje čitalac neočekivano nailazi, otkrivajući u geografiji i dubinu istorije.
Recimo, iz ovih putopisa se, između redova naravno, može videti i kako je anglosaksonski svet pobedio romanski svet, ili kako barok zaista ujedinjuje lakomislenost i dostojanstvo. Ovi putopisi su priče sa putovanja po svetu, po njegovoj suštini i dubini, složene kao u kaleidoskopu, po modelu udara asocijacija, pred čitaocem kao svedokom.
Bljesak priče postaje pravi vatromet, a delovi priča se fermentiraju u trajno pijanstvo koje postaje deo čitalačkog iskustva. Luke su jedan istovremeno poseban, izoštren i u pozadini krupno kadriran pogled na našu planetu.
U njima se oseća toplina stvarnog doživljaja, dubina percepcije i književne memorije.
Uostalom, pisac nam sam daje svoj ključ za putovanja ka nepoznatom:
„Putuješ ne da bi video, već da bi naučio da gledaš…
Čovek mora nešto znati da bi nešto video. I čovek ne sme sve znati da bi nešto video.
Ja volim nove gradove. Fascinacija padne na mene. Drhturim kao zaljubljen čovek. Žedno grabim nepoznato.“
Nenad Šaponja