I ako kritika nije sasvim zapala u buncanje, a književnost nije postala sluškinja ideologije –
nego je još uvek san i bekstvo, igra duha i igra fantazije, čin kulture par excellence –
to dobrim delom treba da zahvalimo majstoru-čarobnjaku Vladimiru Nabokovu. Danilo Kiš
Činjenica da sabrane priče Vladimira Nabokova dosad nisu izdate na našem jeziku ne govori baš ništa o njima, već isključivo kazuje nešto o nama. Mnoge nikada nisu ni bile prevedene na srpski. Neverovatna slava Lolite (koja je autoru obezbedila egzistenciju i mogućnost da se posveti isključivo pisanju) i Blede Vatre (romana koji neki kritičari slave kao spisateljski najuspeliji) kao da je bacila u senku njegove podjednako dobre priče, koje ga svrstavaju u red najvećih majstora ove književne forme: Tolstoja, Borhesa, Henrija Džejmsa, Kiša, Andrića... Sam poduhvat sabiranja Nabokovljevih priča vrednih objavljivanja bio je veliki i zahtevan čak i za urednički tim „Vintidža” (imprint „Rendom hausa”, prvo izdanje 1995), a pre svega za njegovog sina Dmitrija, koji je podneo najveći teret. Zajedno sa ocem na engleski je preveo priče napisane na ruskom, i pritom je Nabokov neke od njih dopisivao i redigovao ne bi li tako zadovoljile njegove stroge kriterijume. Ukupno ih ima 36 u prvom tomu i 31 u drugom. Zato je urađena redakcija nekih prevoda s ruskog na srpski, ne bismo li ih tako sravnili s konačnom, engleskom verzijom. U uredničkom smislu, bio je to delikatan proces, jer je trebalo pažljivo razgraničiti Nabokovljeve intervencije na starim, originalnim verzijama kojima je poboljšavao tekst, od onih uredničkih, kojima je hteo da anglosaksonskoj čitalačkoj publici približi određene ruske teme, pojmove i motive. U takvim situacijama trudili smo se da se držimo originalne verzije. Kada su u pitanju prevodi sa engleskog jezika, prevodilac i(li) redakcija pažljivo su pratili i ruski original.
Prikaz knjige na sajtu Čitaonica, Danas