Plutarhovi spisi Izreke kraljeva i vojskovođa, Izreke Lakonaca i Izreke Lakonki čine sastavni deo njegovog velikog korpusa u kome se najviše obrađuju etička pitanja, poznatog pod imenom Etički zbornik (Moralia).
Ovi spisi se danas smatraju za autentične Plutarhove, a nalaze svoje mesto kao njegovi radovi već u takozvanom Lamprijinom katalogu.
Komentari i uvodna studija
MIRKO OBRADOVIĆ
Plutarh iz malene Heroneje u Beotiji bio je verovatno „najplodniji pisac u carskom veku helenske književnosti“.
Iako se radi o zbirkama anegdotskog i zabavnog sadržaja, očigledno je da je pisac imao znatno ozbiljnije namere kada je sastavljao ova dela. U skladu sa dobro poznatim Plutarhovim stavom, izraženim možda najjasnije u njegovom Životopisu Aleksandra Velikog, da izreke i šaljive zgode mogu mnogo bolje da objasne karakter ljudi nego bitke u kojima stradaju hiljade ratnika, beleženju ovih izreka pisac je poklanjao veliku pažnju, a kao rezultat, veruje se, nastale su i pomenute zbirke izreka i anegdota.
U sastavljanju zbirke Izreke kraljeva i vojskovođa Plutarh je, nema nikakve sumnje, koristio ogroman broj različitih izvora i veoma bogatu literaturu na grčkom, ali za rimske državnike i vojskovođe takođe i na latinskom jeziku. Tako je, zahvaljujući svojoj učenosti i izuzetno dobrom poznavanju starije helenske književnosti i misli uopšte, u brojnim citatima od zaborava sačuvao izreke istaknutih ljudi zabeležene kod različitih proznih pisaca, pesnika, filozofa, istoričara, čija su dela bila izgubljena još u antici.
Kao etičar kome je traganje za onim što je valjano i ispravno u postupcima posebno važnih ljudi, Plutarhu beleženje mudrih izreka ima, pre svega, didaktičku vrednost i svrhu, dok nama danas može biti i neobično dragoceno za razumevanje helenskog duha i onih najuzvišenijih vrednosti koje je helenski narod posedovao u starini. Pored toga, upravo su ove zbirke drevnih izreka mogle da predstavljaju važno vrelo iz kog je Plutarh crpeo građu za svoje Uporedne životopise slavnih Grka i Rimljana.