Usred talasa juga, zadavljena je Romina, dvadesetogodišnjakinja iz dobre porodice. Odmah je osumnjičen Zefir, popularni pevač. Pripremite se za uzbudljivu priču iz pera Simone Tancini, "Boja straha".
DA LI DELA ONIH OD RANIJE PADAJU NA ONE KOJI DOLAZE POSLE?
Viola, Rimljanka preseljena u Palermo, što po sopstvenom izboru, što igrom slučaja, televizijska je novinarka, „TV lice”. Ima poremećaj percepcije (ili kako ona više voli da kaže „osobenost”), sinesteziju: svaka stvar, svako mesto, svaka osoba koju pogleda za nju je povezana s muzikom, a muzika je povezana s bojom; ipak, neke stvari nemaju muziku, pa samim tim ni boju i „bolje je kloniti ih se”. Sinesteziju prati ozbiljnije degenerativno oboljenje - „probušeni neuroni” - koje je ne onesposobljava, ali određuje njen način kretanja i pristup životu.
Usred talasa juga, zadavljena je Romina, dvadesetogodišnjakinja iz dobre porodice. Odmah je osumnjičen Zefir, popularni pevač.
Viola luta svim mestima uključenim u zločin, vodi svoj život bogat događajima i istražuje po kućama danima svih tipova ljudi. Santo, bivši glavni urednik, okoreli ćutolog, povezuje je sa svojim prijateljem, policajcem koga ona zove Zelig jer menja boje, a koji izgleda koristi njenu intuiciju, njene vizije, njenu sposobnost da iskoristi priliku. Istraga postaje neobična priča u prvom licu koja nije ni tok svesti, a ni opis; to je zabeleška emocija, događaja i dalekih slučajnosti, pomešanih s njenim trenutnim razmišljanjima o sebi, o gradu, o činjenicama i osobama, prožeta duhovitošću, ironijom, sarkazmom, sažaljenjem, cinizmom, osećanjima koja su usmerena ka jednom cilju, da se od fragmenata realnosti sklopi stvarnost. Knjiga Boja straha ispituje, ali ne iscrpljuje temu nevinosti i krivice. Iza krimi priče ukazuje se pravo srce romana: dirljivi portret, skoro kao dnevnik, žene koja oseća da se u njoj „širi mrak”, da je ona „ta drugačija”, i zato živi punim plućima, s tugom i radošću, melanholijom i entuzijazmom, bolom i uživanjem. Palermo je, osim što je kao mesto „grad oksimoron”, simbol upravo tih kontradiktornosti: njegovi mirisi, njegova saosećajnost i žestina s jedne strane, a s druge, onaj Palermo koji je razočaran i „licemerniji i ravnodušniji nego ranije”. Ali Viola je ta koju ne možete da ne volite.