DOBITNIK "NINOVE" NAGRADE ZA NAJBOLJI ROMAN - 2006.!!!
NAJNOVIJA KNJIGA SVETISLAV BASARE!!!
Originalna groteska prožeta autentičnom Basarinom ironijom o Svetoj bolesti i njenim posvećenicima, apostolima i protivnicima...
Demjan Lavrentjevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata sveta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju.
Ova knjiga je roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman. Granicu između žanrova, istine i laži jedino može da odredi hrabar čitalac.
Basara o NIN-ovoj nagradi, istoriji, Srbiji... Svetislav Basara
BEOGRAD, 18. januara (SEEcult.org) - Pisac Svetislav Basara, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2006. godine, danas je kratko rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne dobiti to književno priznanje, a ranije je izjavio da je pre objavljivanja romana “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” želeo da na koricama stoji: “Van konkurencije za NIN-ovu nagradu”. Basara je, u intervjuu “Glasu javnosti” u septembru prošle godine, izjavio da nije bio raspoložen da njegov novi roman uđe u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, ali su ga “odgovorili od toga”. Danas je, posle proglašenja dobitnika tog priznanja, rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne NIN-ovu nagradu. “Kad je čovek ne dobije, to je nedostatak, a kada je dobije mora da se nađe ovako pred publikom”, rekao je kratko Basara, bivši ambasador Srbije i Crne Gore na Kipru, koji je autor niza zapaženih romana, knjiga priča i eseja, ali je retko dobijao nagrade. Između ostalog, dobio je Nagradu željezare Sisak za najbolju knjigu godine (1988) za roman “Fama o biciklistima”, kao i nagradu “Branko Ćopić”.
Basara je, po izlasku knjige “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, izjavio da se slaže sa stavom svog junaka da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti.
Navodeći da “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” predstavlja “jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti”, Basara je rekao ranije i da je zapanjen industrijalizacijom zdravlja. “Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest 21. veka. To je uzaludna opsesija, jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer”, naveo je Basara, koji je ocenio i da se u Srbiji “nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem”. “Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje”, dodao je Basara u intervjuu “Glasu”, dok je “Blicu” gotovo u isto vreme pojasnio da je simptome te dijagnoze moguće shvatiti slušanjem govora premijera Vojislava Koštunice. “Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B: smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...”, ocenio je Basara. Basara, inače, smatra svaku revoluciju korakom unazad, zbog čega je i 5. oktobar 2000. godine u Srbiji trebalo, prema njegovom mišljenju, da bude kontrarevolucija. “Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar”, rekao je on nedavno, dodajući da je 5. oktobar trebalo da bude kontrarevolucija, jer bi to bio korak napred. “Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč ‘komunizam’ zamenjena rečju ‘Srbija’”, ocenio je Basara. Glavni junak njegovog nagrađenog romana, Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta. Prema obrazloženju žirija za NIN-ovu nagradu, Basarin roman pripada piščevom "poetičkom krugu promišljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju, u rasponu od srednjevekovnih progona do novovekovnih koncentracionih logora i gulaga". “Ostvaren u žanru koji podrazumeva preklapanja vremena, korišćenje istorijskih dokumenata i apokrifnih izmišljenih svedočanstava, ovaj roman u svojoj dramaturgiji i ironičnom, grotesknom tonu”, pokazuje zbog čega je Basara već zauzeo zapaženo mesto u srpskoj književnosti, naveo je žiri, koji je odluku o nagradi doneo većinom glasova, budući da su za Basarin roman glasla tri člana, a za roman “Emilija Leta” Mirjane Mitrović dva. Žiri je istakao i da, nagrađujući Basarin roman, želi da istakne polifonu strukturu tog dela, kao i njegovu polemičnost koju takođe treba prihvatiti sa određenom ironijom i skepsom.
“Možda će neko reći da je Basara u ovom romanu otvorio previše tema i povoda nego što to struktura i sklop romana mogu da podnesu, ali u savremenoj književnosti odavno više ne vaše uzori klasične mere i čistote žanrovskih oblika”, naveo je žiri u obrazloženju. U završnom delu odlučivanja, za roman Mirjane Mitrović glasali su Slobodan Vladušić i Aleksandar Jovanović, a za Basarino delo Milan Vlajčić (predsednik žirija), Tihomir Brajović i Stevan Tontić.
Srbija je bolesna, to je činjenica!
Svetislav Basara o novom romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti"
Kod nas se nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja
Najnoviji roman Svetislava Basare "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (Dereta), sudeći po tematici koju pisac obrađuje, iako tek izašao iz štampe, već pobuđuje veliku pažnju. Naime, u svojoj novoj knjizi Basara piše o nastanku doktrina, ideologija i o borbi tih ideologija, približavajući nam donekle, između ostalog, "fantazmagoričnu viziju kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka".
Kako ste zapravo došli na ideju da napišete ovaj roman?
Teško je uopšte odrediti šta je to ideja. Nije to sijalica kojom obično ilustruju ideju. Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva. S druge strane, iz ličnog ali i iskustva ljudi iz mog užeg i šireg okruženja shvatio sam da je bolest neretko spasonosna. Prost primer mogao bi da bude situacija kad čovek naprasno dobije grip, propusti zbog toga avionski let, a avion kojim je trebalo da putuje se sruši. Šta ćete konkretnije od toga? Da ne govorimo o naciji. Inače, uvek su me zanimale slične teme. Podsećanja radi, Parkinson je svojevremeno otkrio jednu bolest i od nje napravio jednu političku doktrinu koja se sukobila sa drugim doktrinama toga doba. U pitanju je kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Konačno, taj cirkus i pometnja upravo danas doživljavaju svoju kulminaciju.
Zaključuje se da u svojoj knjizi istoriju tretirate kao bolest.
Moj junak smatra, a ja delim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti. Bolest se posmatra odviše mehanički i materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u ovom veku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog veka. To je uzaludna opsesija jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer. Setimo se decenija koje smo proživeli u jednom od takvih sistema. Danas vidimo koliko su ti silni programi koji su propagirali zdravlje poput raznoraznih gimnastika, radnih akcija rezultirali stanjem opšte bolesti. Ta tikva je jednostavno pukla, a mi smo ostali kao svedoci tog vremena.
Postoji li neka veza između vaših prethodnih romana i nove knjige?
Ima dosta toga. Neki od mojih junaka iz prethodnih romana našli su se u ovoj knjizi. Inače, ja to radim od ranije. Može se reći da se u mom slučaju menja samo forma, sadržaji ne.
Reklo bi se da sličnost pojedinih vaših književnih junaka s ličnostima sa naše političke scene nije baš slučajna.
Nije potrebna naročita hrabrost da bi se napisao jedan roman. Inače, osim nekolicine paranoika, ne verujem da će se mnogi prepoznati. Kakve reakcije očekujete?
Iako je reč o, pre svega, literarnoj bolesti, očekujem da će me prvo tužiti bolesnici o kojima pišem. Kod nas se, nažalost, nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje.
NINOVA NAGRADA
Da li će se "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" naći u konkurenciji za "Ninovu nagradu"?
Nisam raspo ložen za nešto tako. Čak sam, pre objavljivanja romana, izrazio želju da na koricama stoji "Van konkurencije za Ninovu nagradu". Nažalost, odgovorili su me od toga, pa će se možda i kandidovati.
M. Milosavljević