Jaroslav Hašek je tvorac jednog od najznačajnijih likova moderne evropske književnosti, vojnika Švejka koji je postao personifikacija novog veka, vesnik apokaliptičnog i besmislenog rata, ali i, ma koliko to zvučalo paradoksalno, karakter u kome još uvek tinja vatra ljudskosti koju ni sva glupost, svo zlo i ratne strahote nisu mogle da ugase. Švejk izrasta u paradigmu koja prevazilazi granice romana i postaje tip, definicija, dijagnoza, način ponašanja, ideološka odrednica, reakcionarni diskurs, uznemirujući odraz savremenog čoveka u ogledalu.
Tek sa delom Komandant grada Bogulme, koje nesporno ima jakih autobiografskih elemenata, dobijamo zaokruženu sliku takvog jednog principa koji smo odlučili da nazovemo švejkovanje. Ako znamo da je Hašekov veliki roman o vojniku Švejku trebalo da ima šest knjiga, a autor je uspeo da završi samo tri, i tek da započne četvrtu, onda Komadant postaje još značajnije delo jer nam otkriva ne samo neke biografske pikanterije kroz lik „tovariša” Gašeka, već se i hronološki nastavlja tamo gde je Švejk stao i gde je trebalo da ode, u susret velikoj Revoluciji. Međutim, slika će biti istinski jasna tek kada pročitamo i Hašekove kratke priče, koje smo, ne bez razloga, nazvali šašavim. U njima švejkovska satira eskalira u grotesku, već iskrivljena stvarnost postaje toliko distorzirana da kod čitaoca izaziva pomešana osećanja smeha i egzistencijalne teskobe.
Osim Šašavih priča i Komandanta grada Bogulme u ovoj knjizi ćete naći i vrlo interesantne eseje ili kraće osvrte na ova dela i samog autora, koje su napisali Karel Kosik, Roman Jakobson, profesor Aleksandar Ilić i Svetozar Ilić. Poslednja dvojica su ujedno i prevodioci ove knjige. Oni su na izvanredan način uspeli da održe visoke standarde koji je Stanislav Vinaver još davno postavio prevodom Doživljaja dobrog vojnika Švejka.
***
Da li Švejk navlači masku idiota iza koje skriva lice idealne ljudske prirode i plemenitosti, da li navlači masku lojalnog vojnika da bi iza nje sakrio pravo lice revolucionara? Hašekovu genijalnost vidim u tome što je pokazao čoveka i svog junaka kao ogromnu dimenziju, kao raspon između ekstrema, između budale i pametnog. Između cinika i plemenitog, osetljivog čoveka, između lojalnog građanina i buntovnika.
Švejk nikada ne žuri i uvek ima i previše vremena. Nije sin svog doba i ide protiv struje. Ide protiv struje pešice i zato korača polako. Potvrđuje pronicljivo zapažanje Ladislava Klime da je užurbanost modernog doba „vrhunac smešnog i niskosti“
Najstrožu presudu Hašeku izrekao je Jaroslav Durih: Švejk je trajni spomenik prizemnosti i ništavnosti, u njegovom liku su usredsređeni sav prostakluk i grubost naroda. „Švejk je Sančo Pansa bez Don Kihota“. U stvarnosti... sva originalnost Hašekove imaginacije sastoji se u tome što je Švejk oboje, i što od Sanča Panse postaje Don Kihot. Kao komandant Bugulme Švejk štiti obespravljene i proganjane. U jednoj fazi svojih doživljaja Švejk se menja u Don Kihota revolucije, i zato mora ranije ili kasnije da bude razotkriven kao kontrarevolucionar.
Karel Kosik